Čuo sam pre nekog vremena da se po gradu govori o ideji da se centar grada zatvori za automobilski saobraćaj. Kao ideja to je u rangu čežnjivog pogleda žabe ka kovačnici gde se potkivaju konji. 

 

Inače, u centru grada već nema automobilskog saobraćaja. Pančevo ima veliku pešačku zonu i svaka dodatna intervencija značila bi kolaps svega, ne samo saobraćaja. Pančevačka pešačka zona obuhvata: čitav kej od mosta do brodogradilišta, ulicu Nikole Tesle, trg ispred pučke banke, Uzano Sokače, trg ispred zdanja Opštine, park, Korzo, ulicu Zmaj Jovinu od Dimitrija Tucovića do Karađorđeve ulice i ulicu Mite Topalovića. U pešačku zonu se može svrstati i čitavo staro gradsko jezgro od ulice Generala Petra Aračića do Keja Radoja Dakića jer je ono projektovano i izvedeno tako da kretanje motornih vozila ne može da pređe 30km na čas.

 

Zatvoriti ulice Generala Petra Aračića, Vojvode Bojovića, Vojvode Putnika, deo Žarka Zrenjanina bi bilo zaista besmisleno.Time se problem parkiranja u gradu ne rešava već se pomera dalje od najvažnijih gradskih objekata, odnosno prašina se gura pod tepih kako obično lenjivci i neuredni ljudi rade.

 

Svi gradovi na svetu problem parkiranja rešavaju kroz dva dejstva: 

 

1. Svaki investitor koji gradi neki objekat, bilo stambeni ili poslovni, ima obavezu da na svom placu napravi parking za odrećeni broj vozila koji je definisan gradskim propisima i namenom objekta.

 

2. Grad pravi mrežu garaža i parkinga za javnu upotrebu

 

Garaže u stambenim objektima i parkinzi oko stambenih zgrada rešavaju problem parkiranja vozila od 8 uveče do 8 ujutru a mreža parkinga i garaža u gradu rešava problem parkiranja od 8 ujutru do 8 uveče. Preko dana garaže u stambenim objektima su 80% prazne, ljudi idu na posao i potrebna su im parking mesta blizu mesta rada. To sve znači da ako u gradu imate 100 automobila potrebno je imate  bar 220 parking mesta jer i ljudi koji dolaze iz drugih gradova ili sela moraju negde da parkiraju. To sve govori koliko je pitanje parkinga važno i kako je za parkiranje u gradu potrebna velika površina. Preko dana problem parkiranja rešavaju parkinzi ili garaža u sklopu poslovnih objekata koje koriste ljudi zaposleni u tim objektima ili koriste usluge tih objekata i parking mesta duž ulica i gradske garaže.

 

U velikim gradovima ( sa više miliona žitelja ) i sa velikim dnevnim prilivom ljudi koji rade u gradu a žive van njega u tu svrhu postoje velike garaže sa 1000 do 5000 parking mesta na ulazima u grad gde ljudi ostavljaju svoje automobile a potom za kretanje po gradu koriste javni saobraćaj.Pančevo, hvala Bogu, za takvim velikim garažama nema potrebe ali ima potrebe za garažama kapaciteta od 50 do 200 automobila u samom gradu. Svuda u svetu se pešačka dostupnost određuje rastojanjem koje čovek može peške da pređe za 10 minuta. Negde je to 400m a negde je i 600m. Pančevo,s obzirom da ima dobro i gusto raspoređene objekte javne namene relativno lako može da reši problem parkiranja. Opština, Muzej, obe Pošte, mnogo banaka, Arhiv, Kulturni centar, Zavod za zaštitu spomenika,Katastar,Sud, sve se to nalazi u krugu prečnika 400m ako šestar zabodemo u zgradu Opštine. Za Pančevo je optimalno da se mesta za garaže ili otvorene parkinge traže u prostoru između dva kruga, prvog radijusa 300m i drugog radijusa 500m ako je centar kruga zdanje Opštine. Broj potrebnih mesta u tim garažama je između 2000 i 2500. U našem slučaju radi se 25-35 garaža različitog kapaciteta u zavisnosti od prostornih mogućnosti samog placa i okruženja. Sve te nove garaže bi bile nadzemne na 2 ili 3 sprata. Garaže mogu biti u vlasništvu grada ili privatne. Parking je ,kao i gradski saobraćaj, javna funkcija i ako gradski saobraćaj može biti javno privatno partnerstvo,zašto to ne bi mogle biti i garaže.I gradski prevoz i gradske garaže mogu biti i potpuno privatne, bitno je da funkcionišu i da građani od njih imaju koristi.Ove garaže bi pomogle da se jedan deo parkinga uz kolovoze oslobodi i vrati u sastav zelenih površina grada.

 

 

 

Parkiranje i ozelenjenje su u gradovima danas čvrsto povezani i isprepletani. Negde na dobar način a negde i ne. Prema važećim propisima, kada se nešto novo gradi na nekom placu definisana je i „zelena“ površina na placu ,baš kao i broj parking mesta koji se moraju napraviti na placu.“Zelena“ površina može zauzimati 10,20 ili čak 30% površine placa i to je ono što komplikuje projektovanje novih objekata i ostvarivanje željenih finansijskih rezultata investitora koji grade nove objekte.Veličina placa je nepromenljiva a svašta treba na njemu sagraditi i obezbediti. Da bi garaža bila potpuno funkcionalna ( to jest da auto veći od Smarta može da uđe i parkira se u garaži i da svi vlasnici automobila nisu test vozači u Poršeu) potrebno je za svako vozilo odvojiti od 33 do 36m2. Samo parking mesto je veličine 2,6m h 5,5m ili 2,8 h 5,5 m, za invalide 3,6 h 5,5 m a ostalo je put odgovarajuće širine (od 5,4 do 6,3m) i površina za tehničke prostorije garaže. Ako je garaža automatska onda je potrebna površina po jednom vozilu od 26 do 30m2. To znači da je za zgradu sa 10 stanova najniže kategorizacije potrebno 10 parking mesta odnosno garaža od 330 do 360m2.Ako se radi o zgradi povišenog ili visokog stadarda življenja broj parking mesta po stanu može biti i 3.Tada već imamo garažu od oko 1000m2. I tu Smartova naročito nema, to nikada ne treba smetnuti s uma. Na sreću ili na žalost, takvih stambenih objekata u Pančevu nema.

 

Sada dolazimo do onog dela koji dodatno pojačava interesantnost zadatka koji je pred arhitektom. Pošto se nekako izborio sa garažom, sada mora da se izbori i sa „zelenom“ površinom  koja je takođe normirana. Tu se ljudi dovijaju na razne načine, betonskim rešetkama među kojima raste trava, travnjacima nad garažama i na ono malo zemlje što je ostalo do placa, vertikalnim ozelenjenjem fasada čije je održavanje i dosta složeno i zahteva odrećena sredstva tokom godine, postavljanjem velikog broja žardinjera sa tujama i žbunjem na ravnim krovovim i terasama, ozelenjenjem ravnih krovova travom (tada je sloj zemlje 10 -12 cm) i povlači za sobom vrlo preciznu i ne baš jeftinu hidroizolaciju i odvodnjavanje krova ili čak ozelenjenje krova žbunastim biljkama ili tujama i travom (u tom slučaju sloj zemlje je od 60 do 80 cm)  i opet zahteva preciznu hidroizolaciju i odvodnjavanje. Težina 60 cm zemlje nije mala i to poskupljuje i čitavu konstrukciju zdanja. To sve može biti veoma lepo i atraktivno ali suštinski ne rešava ni jedan problem.Samo je forma zadovoljena. Prećutno, ali na štetu građana, travnjak se smatra za „zelenu površinu“. Travnjaci su lepi ali traže veliki rad i samim tim puno koštaju u eksploataciji zdanja. Travnjak je u stvari odličan ako imate koze, ovce ili krave.

 

Ali, krava,ovaca i koza u samom gradu nema baš mnogo a i potrebno im je više od površine oko kuća. Trava, kao što znamo, kao i sve biljke, proizvodi kiseonik i prećišćava vazduh, ali količina kiseonika koju proizvodi trava dovoljna je za komarce, leptire i sve duge insekte, možda i za gliste u zemlji ali ne i za krtice koje se hrane glistama. Kiseonik za krtice proizvode neke malo veće biljke. Sve ovo govori da su travnjaci formalno zadovoljenje nekih propisa ali ne i rešenje koje je potrebno žiteljima grada. Postoji tvrdnja da je za proizvodnju kiseonika i prečišćavanje vazduha za jednog čoveka potrebno 8 odraslih stabala drveta.Odnos jedan čovek -8 stabala bi trebalo usvojiti kada se grade novi objekti.Normalno, tada norma o procentima zelenih površina na placu otpada. Ona je i ovako nelogična jer se primenjuje mehanički za svaki plac. Time dobijamo besmisleno male travnjake na svakom placu umesto ozbiljnih zelenih površina sa drvećem koje su građani potrebne jer bez kiseonika građani ne mogu da dišu a shodno tome ni da rade i plaćaju porezcili ostvaruju svoja demokratska prava, ma šta to značilo. Daleko je logičnije i korisnije obavezati investitore da finanasiraju sadnju drveća nego da prave smešne travnjake od koji koristi nema a samo koštaju. Od prilike to bi značilo sledeće – zgrada sa 10 stanova ili 45 žitelja. Ovaj odnos je fundament dobrog rešenja. 45 h 8 = 360 stabala.Normalno, nove, mlade sadnice ne daju odmah potrebnu količinu kiseonika, neke će se razboleti i osušiti, neke će naši sugrađani u trenucima egzistencijalne borbe sa sopstvenim besmislom polomiti i zato se mora zasaditi 720 sadnica da bi se posle određenog vremena dobio željeni rezultat.

 

Ovakva promena pravila igre znači mnogo za grad i građane. Naše ulice bi postale još bogatije drvoredima, obezbedilo bi se uvećanje i održanje drvnog fonda po parkovima, kej uz Tamiš bi postao mnogo živopisniji(na njemu sada ima mesta za 1000 novih stabala)  nego danas, pojavili bi se novi miniparkovi veličine od 2 do 10 ari koji bi povećali u svakom pogledu kvalitet i standard života u gradu. Bilo bi veoma dobro da se oko samog grada u jednom trenutku napravi šumski zid širine 50 do 150 metara a potom i na kraju atara naše opštine da se formira šumski bedem širine 200 do 400m. Time bi se omogućila zaista prijatna mikroklima na području čitavog atara naše opštine. Cilj može biti 1 000 000 stabala u gradu i 5 000 000  na prostoru čitave opštine. Voćke, žbunovi, tuje, kleke, jorgovani ne treba da ulaze u broj stabala drveća jer se vazduh mora prečišćavati i kisionik proizvoditi i za sva ostala živa bića sa kojim delimo isti životni prostor.Potrebno je voditi računa i o ostalim živim bićima jer ako njih nestane i naše vreme je isteklo, isteklo uzalud. 

 

Eto u tome je veza između naših plehanih ljubimaca i čistog vazduha, veza između parkiranja i drveća. Danas je taj odnos konfliktan i često incidentan a u buduće može biti uravnotežen i skladan. 

 

U svemu o čemu sam pisao postoji samo jedan realan i ozbiljan problem koji može da spreči realizaciju ovih ideja. Kao što znamo, postoji mali broj naših sugrađana koji su bolji od nas  i vrede više od svih nas zajedno i za njih je neprihvatljivo da idu više od 30 metara peške ( da o značajnim i nadasve dragim gostima grada koji sa radošću posećuju naš grad i ne govorim)  što je i sasvim razumljivo jer nismo svi bogati i moćni kao oni, niti zauzimamo  neku poziciju, niti imamo nekog svog na poziciji, niti barem imamo nekoga na poziciji koga sponzorišemo jer nam je beskrajno simpatičan. Jednostavno, „elita“ je to a ona ima svoja pravila i radi po svome.

 

Kako se rešava problem sa „elitom“ ja ne znam, ja sam samo glupi arhitekt.