Jedno od traženijih zanimanja u Srbiji, a plate idu i do 130.000 dinara

Za poziciju zavarivača objavljeno je ukupno 134 oglasa za posao do 9. septembra ove godine, pokazali su najnoviji podaci sajta Poslovi Infostud. To jeste pomak u odnosu na 2019. godinu, kada su poslodavci, putem ovog sajta, tražili 92 zavarivača za celu tu godinu. Situacija je jasna – ovo zanimanje se već godinama nalazi na listi deficitarnih poslova u Srbiji.

Isti podaci pokazuju i da se opseg mesečne zarade kreće od 50.000 dinara, koliko iznosi najniža zarada koju je neki poslodavac ponudio za posao zavarivača, sve do 130.000 dinara, što je najviši iznos plate zabeležan na sajtu Poslovi Infostud za poziciju varilac.

„Nije lako pronaći zavarivača, u to budite sigurni. Kao prvo, mali broj ljudi uopšte želi da radi ovaj posao, a kao drugo, mnogo mojih kolega čim nauči zanat odmah odlazi u inostranstvo gde su uslovi rada mnogo bolji. Često nam se dogodi i da nam dođu mladi ljudi koji otvoreno kažu da su pozajmili 3.000 evra koliko košta osnovna obuka za ovaj posao, kako bi stekli bar neko iskustvo i potom odlaze u inostranstvo“, kaže u razgovoru za sajt Poslovi Infostud Nina Sovilj.

Beograđanka Nina ima 46 godina i od malih nogu je zaljubljena u ovaj posao.

„Znam da to zvuči pomalo čudno, ali oduvek sam želela da budem zavarivač. Gledala sam kako tata vari po dvorištu i to je za mene bilo nešto posebno. Pre svega zbog toga što su nam zabranjivali da gledamo, jer uvek kad neko vari dobijete upozorenje da se to ne gleda, a onda i zbog toga što je za mene zavarivanje izgledalo kao mali vatromet. Naprosto sam se zaljubila u to i posle osnovne škole sam upisala smer za brodograditelja, jer se tu učila tehnika zavarivanja, a u to vreme sam bila jedina u školi koja je želela da bude baš zavarivač, ali tog smera nije bilo“, kaže Nina.

Ona smatra da posao zavarivača ne može da radi bilo ko, da taj poziv mora da se voli, a uslovi u kojima se obavlja su izuzetno teški.

„To vam je kao neka bolest, možda i zavisnost. Ovo morate da volite, a ja uživam i u mirisu argona, mada ne znam šta moja pluća kažu o tome“, kaže Nina i dodaje:

„Međutim, ovo je izuzetno težak posao koji se obavlja u ekstremnim uslovima. Nekad je to na veoma niskim temperaturama od minus 40, ali u tim situacijama imate grejne topove, dok pri velikim vrućinama morate da radite pod šatorom, kako bi se neutralisao uticaj vetra. A da vam slikovito objasnim kako je pod tim šatorom. To vam je kao kad leti uđete u automobil koji je ceo dan na suncu. E, sada valjda znate o čemu govorim, a ne zaboravite da na sebi imate i zaštitnu masku, kombinezon i cipele.“

Gradilišta u Srbiji su, prema njenim rečima, često neadekvatno obezbeđena, što je još jedan bitan razlog zašto nije lako pronaći zavarivače koji su spremni da rade u takvim okolnostima.

„Zaštita je na veoma niskom nivou i mnogo je poslodavaca koji vam jednostavno poruče: ‘Neka vam je Bog u pomoći’. Nekada su moje kolege imale benificiran radni staž, a toga sada nema. Čak nemamo pravo ni na bolovanje niti nam se prekovremeni sati vrednuju po višoj ceni rada, što je ranije bio slučaj. Satnice za koje mi radimo se kreću od 400 dinara do 1.200 dinara, ali ne možete očekivati da uvek imate tu najvišu cenu rada. Uostalom, istina je da postoje firme koje zapošljavaju zavarivače na puno radno vreme, ali se mahom sve svodi na rad na projektima, što znači da kad završite jedan posao može da prođe i nekoliko meseci, možda čak i pola godine dok ne dobijete naredni“, kaže Nina.

Ona je ispričala kako to konkretno izgleda na terenu.

„Na jednom poslu sam varila cev. I, sad, na jednom kraju cevi sam bila ja, a sa druge strane iste te cevi je bio neki Italijan koji je radio za stranog podizvođača. Moja satnica je iznosila 4 evra, a njegova 25. I to valjda jasno govori zašto je manjak zavarivača u našoj zemlji“, ističe Nina.

Nina Sovilj je otkrila i zbog čega se odlučila da radni vek provede u odelu zavarivača.

„Morala sam da sledim ono što sam oduvek želela. Mada, priznajem da nije bilo lako. Jer, devedesetih godina, jednostavno nije bilo posla. To je značilo snalaženje na razne načine. Radila sam u tom trenutku nešto drugo, a onda me je pozvao jedan prijatelj i rekao mi da se pojavio kurs za zavarivače. I, mi smo ga zajedno upisali. On je ubrzo odustao, a ja sam ostala i dobila prvi atest za rad. Bila sam presrećna i nastavila sam da radim i da se usavršavam. Znam da je ljudima čudno što jedna devojka radi ovakav posao, ali meni je to sasvim normalno i prirodno. Koliko znam, među zavarivačima u Srbiji ima najviše desetak devojaka, možda čak i manje od tog broja. Svi se uglavnom poznajemo, a sa muškim kolegama nemamo nikakvih problema“, zaključuje Nina.