Kada poslodavac može da vam traži kovid sertifikat?

Svedoci smo sve učestalijih vesti o tome kako se u pojedinim zemljama uvodi obavezna vakcinacija protiv virusa kovid19.

Najavljujuju se nove mere, karantini, ali i upotreba kovid sertifikata za razne svrhe, počev od ulaska u ugostiteljske objekte, pa sve do dolaska na posao.

U moru novih informacija lako se može steći pogrešan utisak, piše za otvorenavratapravosudja.rs advokat Đorđe Popović.

Najpre je važno da razumemo da su podaci iz kovid sertifikata podaci o zdravstvenom stanju i kao takvi, izrazito osetljivi podaci, oni uživaju visoki stepen zaštite prema Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti. Ta zaštita je tolika da zakon kaže da je bilo koja obrada zabranjena osim ukoliko postoji neki od tačno propisanih i usko definisanih izuzetaka iz ovog zakona. Jedan od izuzetaka je situacija kada je takva obrada dozvoljena drugim propisom. Tako npr. Zakon o radu i Zakon o zdravstvenom osiguranju daju ovlašćenje poslodavcu da vrši uvid i evidentira podatke iz potvrde o otvorenom bolovanju, iz doznaka i sl, prenosi Blic.

U konkretnom slučaju kovid sertifikata, uvreženo je mišljenje da u ovom trenutnu nisu ispunjeni uslovi za primenu nijednog od izuzetaka propisanih ZZPL-om na osnovu kojeg bi svi poslodavci u svim situacijama imali pravo da zahtevaju od zaposlenih posedovanje kovid sertifikata za svrhe zaposlenja i obavljanja rada, prenosi Ekapija.

Sa druge strane, postoje i određene situacije koje dozvoljavaju odstupanje od ovih opštih pravila.

Izuzetak broj 1

Kao što nam je verovatno već svima poznato, nedavno su Uredbom o merama za sprečavanje i suzbijanje zarazne bolesti kovid19 uvedene obaveze posedovanja kovid sertifikata kao uslova boravka u periodu od 20 časova do završetka radnog vremena u 1) pojedinim ugostiteljskim objektima, 2) salama za venčanje i slično i 3) kockarnicama, kladionicama, kazinima i sl.

Prirodno je da se većina nas u odnosu na ove obaveze osvrće sa ličnog aspekta, ali ono što je donekle zaboravljen segment ovih propisa jeste da je obaveza posedovanja kovid sertifikata propisana i za pružaoce usluga, odnosno zaposlene u ovim objektima. Ovo znači da postoji i osnov koji daje ovlašćenje, ali i obavezu poslodavcima da od zaposlenih u ovim delatnostima zahtevaju posedovanje kovid sertifkata u pojedinim situacijama.

Međutim, ovo ovlašćenje ne znači da je posedovanje kovid sertifikata uslov zaposlenja ili ostanka na poslu već samo uslov za obavljanje posla u periodu od 20 sati pa do kraja radnog vremena. Dakle, poslodavci iz ovih delatnosti i dalje nemaju ovlašćenje da od zaposlenih zahtevaju posedovanje kovid sertifikata kao uslov zaposlenja i ostanka na poslu niti imaju ovlašćenje da zaposlene obavežu da se vakcinišu jer je vakcinacija u Srbiji i dalje na dobrovoljnoj bazi.

Štaviše, kako je Zakonom o bezbednosti i zdravlju na radu propisana i obaveza poslodavca da snosi troškove neophodne za obezbeđenje uslova za bezbedan i zdrav rad, u situaciji u kojoj bi poslodavac hteo da u navedenom periodu rasporedi na rad zaposlenog koji je npr. nevakcinisan, poslodavac je taj koji bi morao da snosi trošak testiranja. Ukoliko bi ovaj zaposleni odbio da se testira, poslodavac bi mogao da takvo odbijanje iskoristi kao osnov za eventualnu disciplinsku odgovornost zaposlenog.

Izuzetak broj 2

Poslodavac može tražiti na uvid rezultate PCR/antigenskog testiranja u pojedinim situacijama koje moraju biti opravdane i nužne. Tako npr. kada zaposleni treba da ide na službeni put u inostranstvo, a država odredišta zahteva posedovanje određenog testa, poslodavac je taj koji snosi troškove tog testa od koga zavisi i mogućnost putovanja pa je potrebno da bude upoznat sa rezultatom. Takođe, ako u ovoj situaciji zaposleni poseduje kovid sertifikat (npr. vakcinisan je) i o tome obavesti poslodavca kako ne bi morao da se testira, poslodavac može zatražiti na uvid ovaj kovid sertifikat.

Sa druge strane, poslodavac može tražiti na uvid i rezultate testa u određenim situacijama na posredan način. To su situacije kada postoje sumnje da je zaposleni bio zaražen (npr. u slučaju kada su po dolasku na posao uočeni simptomi – kašalj, temperatura i sl.) ili kada je zaposleni obavestio poslodavca o potencijalnom kontaktu bez dolaska na posao. U takvim situacijama poslodavac ima pravo da uputi zaposlenog da se javi svom lekaru i da potom na osnovu dokumentacije o otvaranju i zatvaranju bolovanja, rešenja o karantinu u kućnim uslovima ili pak rezultatima PCR testa (u izuzetnim situacijama kada izostane rešenje o karantinu o kućnim uslovima što je često slučaj zbog preopterećenosti sistema) zaključi da li je zaposleni bio zaražen ili ne.

Takođe je važno napomenuti i to da su i sami zaposleni dužni da u ovim situacijama obaveštavaju poslodavca i dostavljaju odgovarajuću i dovoljnu dokumentaciju (po pravilu dokumentaciju lekara koje su već i kreirane tako da sadrže što je manje moguće osetljivih ličnih podataka, a samo izuzetno i test). To je propisano kako Zakonom o bezbednosti i zdravlju na radu, tako i posebnim Pravilnikom o preventivnim merama za bezbedan i zdrav rad za sprečavanje pojave i širenja epidemije zarazne bolesti.

Osnov i neophodnost ovih mera i zahteva poslodavca leži u obavezi da se primene preventivne mere iz navedenog Pravilnika u odnosu na ostale zaposlene sa kojima je zaraženi zaposleni bio u kontaktu (sa kojima je radio u istoj prostoriji). Tako je poslodavac dužan da po tom saznanju npr. organizuje rad od kuće za te zaposlene (ako je moguće), da proredi kontakte tih zaposlenih sa drugim zaposlenima, da dezinfikuje prostorije i slično.

Svedoci smo sve učestalijih vesti o tome kako se u pojedinim zemljama uvodi obavezna vakcinacija protiv virusa kovid19.