Policija je prošle godine evidentirala 26.818 slučajeva nasilja u porodici – najviše u avgustu, podaci su Autonomnog ženskog centra.
U istom periodu nadležna tužilaštva evidentirala su 21.535 žrtava tj. pogođenih nasiljem iz svih prijavljenih slučajeva, što nam govori da je broj prijavljenih slučajeva nasilja veći od broja prepoznatih žrtava, piše 021.rs.
Pritom, centralna evidencija svih slučajeva nasilja u Srbiji još uvek ne postoji pa ceo sistem zavisi od volje i razumevanja pojedinca – od policajca koji je izašao na teren, od radnika centra za socijalni rad i od tužioca kojem je slučaj dodeljen. A znamo da ljudi u sistemu često ne razumeju čime se bave.
Porodično nasilje je definisano sa dva različita zakona koji kod nas podrazumevaju vođenje dva različita postupka. Nasilje u porodici je definisano kao krivično delo u krivičnom zakoniku i u porodičnom zakonu, a može da se tumači dosta široko u smislu da su počinioci i šira familija, bivši momci i tako dalje, pojašnjava u razgovoru za Radio 021 u serijalu „Nisi sama“ advokatica Mirela Radonjanin. I druga dela poput silovanja, obljube i podvođenja – ako imaju subjektivni momenat da izvršilac ima sa žrtvom porodični kontakt, mogu da se tretiraju kao nasilje u porodici, pojašnjava ona.
„Svako nasilje, naravno, mora da se prijavi, a iako apsolutno svi imaju obavezu da prijave nasilje o kom imaju saznanja, to se ređe dešava. Uglavnom same žrtve prijavljuju nasilje policiji ili direktno tužilaštvu. Onda počinje krivični postupak, jedna od dve vrste postupaka u praksi i nasilnik se tada goni po službenoj dužnosti. Po prirodi stvari, žrtva će davati izjavu i po nekoliko puta, aktivira se centar za socijalni rad i takav postupak se završava oslobađajućom ili optužujućom presudom. Od ovakvih slučajeva žrtva često nema ništa jer je svrha da se osudi onaj koji je počinio delo. Jedino što žrtva može da oseti kao benefit je da nasilnik dobije neku od mera poput zabrane približavanja“, navodi advokatica Mirela Radonjanin, koja ima iza sebe godine i godine iskustva u zastupanju žrtava.
Druga vrsta postupka je parnični postupak, koji je za žrtvu mnogo teži – tada dolazi do potpunog suočavanja žrtve i nasilnika, što neretko žrtvama, najčešće ženama, nije baš lako.
U aktuelnoj situaciji sistem ne daje dovoljno pažnje individualnim slučajevima i pozicije žena koje nemaju kuda, nemaju novca, imovinu, iz romskih su porodica, ne mogu da napuste posao, imaju zdravstvene probleme… Iako sistem predviđa pomenute mere udaljenja i zaštite prilaska žrtvi, one se u praksi primenjuju skoro pa na nivou statističke greške, pojašnjava psihološkinja Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra.
„Mi u zakonu imamo jako malo mera zaštite koje omogućavaju da nasilnik, recimo bude udaljen iz kuće, da mu bude zabranjen prilazak na godinu dana, a za tih godinu dana ta žena s tom decom može da se napravi nekakav dugoročan plan. Sistem ne stiže da se bavi žrtvom koliko je potrebno i reaguje se samo kratkoročno, hitnim merama. Mi primećujemo da, uprkos obavezi da se tužioci, policija i radnici centra za socijalni rad sastaju za svaki individualni slučaj kad dolazi do produženja nekih mera zabrane za nasilnika, to se ne dešava. Ne dešava se ni da žrtve nasilja dobiju besplatnu pravnu pomoć u opštinama iz kojih su, iako je i to predviđeno aktima. Zato ja jako reagujem kad političari i predstavnici vlasti uporno pozivaju žene da prijave nasilje – one to urade, a onda ih čeka nespreman sistem i veliki rizici na koje možda nisu spremne“, smatra Ignjatović.
Ona podvlači da bi informisanje žrtve o onome šta će se dogoditi ukoliko prijavi nasilje dosta pomoglo da ne bude obmanjena ili razočarana u sistem koje već svakako teško staje na njenu i stranu njene dece. Uz prave informacije i upornost, moguće je doći do zadovoljavajućeg rešenja i do spasa.
„Postupak nigde nije sasvim jednostavan, a kod nas je problem što ima previše nepotrebnog ispitivanja žrtve i u postupku koji dugo traje, često je izložena ne samo institucijama, već i nasilniku. Ali ukoliko zna šta je čeka i može da se pripremi psihološki, ona bi mnogo bolje prošla kroz sistem, znala bi svoja prava i sve poteze. Nedostaje nam ta spremnost da podržimo žrtvu kad prijavi nasilje, nije dovoljno samo reći ‘pa prijavite ga'“, zaključuje Tanja Ignjatović iz AŽC.
Iskustva nasilja nisu samo fizička i zaista ima toliko načina na koje neko, koga najčešće dobro poznajete, može da vas povredi. To čine i roditelji deci koristeći batine kao vaspitno sredstvo, ali ima još načina na koje roditelji uništavaju svoju decu i psihološki. Deca nisu dovoljno vidljiva u sistemu i o tome je 021.rs pisao OVDE. O vrlo specifičnim situacijama na terenu kad je reč o žrtvama porodičnog nasilja govori Aleksandar Prica iz Asocijacije Duga.
„Kakvo smo mi društvo? Svi roditelji treba da se zapitaju kakvi su kao autoriteti te dece – kako ih vaspitaju? Ukoliko ih vaspitaju batinama, to dete će kasnije misliti da je sasvim u redu da u društvu, ne samo u porodici, nekog vaspitava batinama. Nekada psihološko nasilje može da bude gore od fizičkog – ono što vidimo u nekim populacijama je ekonomsko nasilje prema mladima, a ovde ističem LGBT populaciju s kojom mi često radimo. Imamo roditelje koji imaju mogućnost, ali neće da šalju decu iz manjih gradova u veći grad da studiraju samo zato što smatraju da će ti mladi, ukoliko ostanu s roditeljima, promeniti svoju seksualnu orijentaciju i rodni identitet. Tu imamo i nasilje prema samom sebi jer ti mladi ljudi koji bi se, recimo, možda najbolje snašli kao psiholozi, učitelji ili profesori, ograničavaju sebe i neretko nakon škole ne žele ništa dalje da upišu jer smatraju da niko neće želeti da radi s njima. Nekada ne žele ni da izlaze na tržište rada, toliko se unapred diskriminišu“, navodi naš sagovornik.
Da prijava nasilja nije laka čak i kada se izborite da nasilnik bude iza rešetaka pokazuju brojni primeri u praksi. Problem je u sistemu koji predviđa dugotrajne, iscrpljujuće situacije za žrtvu koja je neretko direktno izložena nasilniku u krivičnom postupku, a dešava se i da nasilnik iza rešetaka sazna gde se nalazi njegova žrtva i da je odmah po izlasku na slobodu – pronađe i nastavi svoj nasilni čin. To nam potvrđuje i statistika – čak 6.707 nasilnika ponovilo je krivično delo.
Opasni nasilnici su previše opasni čak i za sistem koji bi trebalo da ih sankcioniše, što zahteva od žrtvi da budu izuzetno hrabre i snalažljive. A dosta njih nije i zato je, kaže Tanja Ignjatović, potrebno da država bude mnogo proaktivnija i da zaštiti ljude umesto što se bavi motivima – zašto je prijavila i da li ga je nečim iznervirala.
„To nas vraća na pitanje da li sistem ume da prepozna one počinioce nasilja koji su dosta uporni, koji neće da odustanu, koji hoće da se osvete ženi za prijavu nasilja zato što ga je napustila, zato što se razvela, zato što je dobila starateljstvo. To takve zovemo opasni nasilnici. Sistem treba da bude dovoljno obučen i vešt da, kada se razmotri ceo kontekst odnosa, shvati da li je to onaj nasilnik koji neće pustiti svoju žrtvu i koji je sklon da je maltretira zbog osvete. Treba prepoznati one koji su u stanju da ubiju partnerkub – nekada poruke koje nasilnici šalju žrtvama ne zvuče nama zastrašujuće, ali kada žena čuje ‘srešćemo se na nebu’, to za nju možda jeste vrlo ozbiljna pretnja jer ona poznaje kontekst tog nasilja. Treba da imamo policiju i tužilaštvo u stanju da prikupe dokaze i da na bazi tih dokaza vode postupke, da razumeju zbog čega neka žrtva da iskaz koji potom povuče. Nije to uradila jer je lagala, već jer se boji šta je čeka kasnije“, zaključuje naša sagovornica.
Policija je prošle godine evidentirala 26.818 slučajeva nasilja u porodici – najviše u avgustu, podaci su Autonomnog ženskog centra.