Uticaj društvenih mreža na mlade – zavisnost, pažnja od pet sekundi i iskrivljena realnost

Prema istraživanju „Deca Evrope na internetu“ u Srbiji 45 odsto dece između devet i 11 godina koristi društvene mreže svaki dan, što je više nego u drugim državama Evrope. Prema istom istraživanju, čak 86 odsto dece između devet i 17 godina u Srbiji svakodnevno koristi mobilni telefon za pristup internetu. Istraživanje britanskog regulatora za medije OFCOM je pre nekoliko godina ukazalo da je 99 odsto dece uzrasta od tri do 17 godina koristilo društvene mreže.

Izveštaj Svetske zdravstvene organizacije obelodanio je da broj dece i tinejdžera koji koriste društvene mreže u problematičnoj meri skočio sa sedam na 11 odsto od 2018. do 2022. godine. U izveštaju se takođe navodi da 32 odsto mladih provede veći deo dana na društvenim mrežama, 44 odsto su aktivni korisnici, dok svega 12 odsto ispitanika povremeno koristi iste.

Ta studija SZO naglašava da problematični korisnici imaju loše mentalno zdravlje, kao i da će ti mladi češće razviti štetne i navike zavisnosti kao što su pušenje, konzumiranje alkohola ili korišćenje marihuane. I to nije jedino istraživanje koje pokazuje da postoji veza između vremena koje deca provode na društvenim mrežama i štetnih posledica.

Iskrivljena realnost

Psihološkinja Tatjana Prokić za NIN objašnjava da društvene mreže mogu da iskrive stvarnost kod mladih, jer često prikazuju idealizovane verzije života, tela, uspeha i međuljudskih odnosa. Naglašava da je sve što je prikazano na društvenim mrežama selektivno, bez stvarnog konteksta, odnosno bez prikaza stvarnih izazova i neuspeha.

„Mladi ljudi koji još uvek nemaju razvijeno kritičko mišljenje često ne prepoznaju ove filtrirane realnosti, što može dovesti do nerealnih očekivanja i opterećenosti savršenstvom. Mnoga deca i tinejdžeri teško prepoznaju manipulativne strategije koje se koriste na mrežama“, ističe Prokić, te dodaje da je neophodno postavljanje temelja za razvijanje sposobnosti da se razlikuje istina od fikcije kroz obrazovanje i roditeljsku podršku kao jako bitan element kada je u pitanju korišćenje društvenih mreža od strane mladih ljudi.

Kada govorimo o razvijanje empatije kod dece, Prokić smatra da socijalne mreže mogu imati dubok uticaj na njen razvoj, ali i na njen nedostatak.

„Na jednoj strani, društvene mreže omogućavaju brzo širenje saosećanja i solidarnosti u kriznim trenucima, ali one često omogućavaju i anonimne, distancirane i nekontrolisane reakcije koje se ređe pojavljuju u ličnim interakcijama. Sve ovo može dovesti do smanjenja sposobnosti da se saoseća u stvarnom životu, jer se korisnici, posebno mladi, često navikavaju na površinske, nepromišljene komentare i reakcije. Empatija zahteva vreme, refleksiju i lični susret s drugima, dok društvene mreže često favorizuju instant reakcije i viralan sadržaj. Sve to može stvoriti distancu od stvarnih problema i smanjiti sposobnost da se prepoznaju ljudske potrebe ili da se reaguje sa odgovarajućim nivoom saosećanja“, smatra Prokić.

Sa tim je saglasna i školski psiholog Biljana Mihailović, koja u razgovoru za NIN ističe da je realnost da današnja deca provode više vremena u virtuelnom nego u realnom svetu, te da poricanje toga nije rešenje. Ona objašnjava da je suština digitalnog nasilja upravo u tome što je žrtva stalno dostupna.

„Deca ne razmišljaju o tome kako se oseća osoba kojoj se rugaju na društvenim mrežama, drugačije je sve to kada je lice u lice. Takvu vrstu socijalne zrelosti, kao i digitalne pismenosti, kod dece treba razvijati istovremeno, poput socijalnih veština i nenasilnu komunikaciju kako u realnom tako i u digitalnom okruženju. Negovanje razumevanja, tolerancije, uvažavanja drugih i nultu toleranciju na svaku vrstu nasilja. Razvoj svih tih socioemocionalnih veština je nešto što je potrebno svakom čoveku, poput socijalne zrelosti, emocionalne zrelosti kao i moralne zrelosti“, objašnjava Mihailović.

Sistem vrednosti je takođe nešto o čemu treba voditi računa kad se govori o razvoju ovih finih veština, ljudskih, humanih, kaže Mihailović.

„Postavlja se pitanje koje su to vrednosti koje mi cenimo, koje se vrednosti cene u porodici kao i koje se vrednosti cene u vršnjačkoj grupi. Društvene mreže nažalost pružaju više prilika da budemo nasilni, čak i kad to ne želimo. Ogroman je socijalni pritisak kome deca podležu na mrežama, a s druge strane vršnjačka grupa je jak socijalizacijski faktor, posebno kod pubertetlija“, objašnjava Mihailović, te dodaje da svako dete, kao i odrasla osoba, koje pristupa društvenim mrežama mora da ima digitalnu kompetenciju, odnosno tehnička znanja i veštine koje podrazumevaju kreativno korišćenje informacija kao i rešavanje problema u digitalnom okruženju.

Pažnja u trajanju od pet sekundi

Tatjana Prokić smatra da mreže imaju značajan uticaj na sposobnost koncentracije i pažnje, te da je to posebno izraženo među mladima koji su u fazi razvoja svojih kognitivnih veština.

„Brzo ‘skrolovanje’ kroz informacije, neprekidni podsticaji u vidu notifikacija i česte promene u sadržaju mogu otežati dugoročno fokusiranje na zadatke. Ove aktivnosti razvijaju jedan deo pažnje koji se naziva ‘vigilitet’, sposobnost prebacivanja pažnje sa objekta na objekat, na uštrb ‘tenaciteta’, sposobnosti zadržavanja i usmeravanja pažnje na jedan objekat koji je ključan za koncentraciju. Mnogi mladi ljudi se suočavaju s problemima održavanja pažnje na zadacima duže vreme, jer su navikli da stalno ‘skaču’ sa sadržaja na sadržaj. Istraživanja pokazuju da dugotrajno korišćenje društvenih mreža može smanjiti kapacitet za obavljanje zadataka koji zahtevaju veću koncentraciju, što je problem u kontekstu školskih obaveza. Takođe, mnogo mladih ima problema s organizacijom vremena jer se često ne mogu odupreti skretanju pažnje na stalna obaveštenja ili sadržaje koji ih stalno remete u pokušaju fokusiranja“, objašnjava Prokić.

Mihailović dodaje da deca sve manje čitaju i sve više primaju informacije koje su kratke, ili su samo slika, te naglašava da ukoliko deca na taj način obrađuju informacije, oni ne razvijaju svoje kognitivne sposobnosti, pa je pitanje kako će razumeti određeni sadržaj i informaciju.

„Vi sada sve više i više uočavate kako mlade mame već u najmlađim uzrastima puštaju deci crtani film kako bi ih naterale da jedu. I onda dete ne nauči ni kada se jede, ni kad se gleda crtani film. Prosto se gubi struktura, a struktura je nešto što nas osnažuje i što nam daje sigurnost“, ističe Mihailović.

Poput droge: Postoji li odvikavanje?

Prokić kaže da su algoritmi društvenih mreža konstruisani tako da izazivaju takozvane nagradne reakcije u mozgu poput dopamina, kroz lajkove, komentare i šerovanje, što može dovesti do navikavanja i potrebe za stalnim vraćanjem na mreže.

„Za mlade koji još nisu razvili sposobnost samokontrole, to može biti problematično. Uskraćivanje društvenih mreža u današnjoj sredini može biti izuzetno teško, jer su one postale integralni deo društvene dinamike i međuljudskih odnosa. Često je to pitanje socijalne prihvaćenosti i pritiska vršnjaka. Roditelji i škole mogu pomoći u postavljanju granica, ali u savremenom društvu potpuno izolovanje od mreža mislim da nije realno“, kaže ona.

Mihailović podseća da određene zabrane već postoje, te da svaka društvena mreža i ima granicu koja je uzrasno propisana.

„Ali zabrane same po sebi nisu dobar način da pomognemo deci, odnosno nisu rešenje. Rešenje je edukacija i osposobljavanje dece. Ako idemo u tom pravcu da nam virtualni svet postaje sve važniji, da se u njemu dešava sve više životnih aktivnosti, onda je važno da budemo opremljeni veštinama kako da u njemu budemo bezbedni i kako bismo koristili dobrobiti interneta i društvenih mreža“, smatra Mihailović.

Na pitanje NIN-a da li vidi mogućnost da se u Srbiji usvoji zakon o zabrani korišćenja društvenih mreža mladima, poput pomenutog zakona u Australiji, ona konstatuje da nije potrebno donositi radikalne mere ako se one neće dobro kontrolisati, a podseća da je internet nemoguće u toj meri kontrolisati.

Prokić dodaje da takvi zakoni u teoriji imaju potencijal da zaštite mlade ljude od štetnog sadržaja, ali da primena može biti izazovna.

„Samo uvođenje zakona ne garantuje da će biti efikasan, jer društvene mreže operišu na globalnom nivou, a zakoni mogu biti teško sprovedeni u praksi. Takođe, potrebno je balansirati između zaštite i slobode izražavanja. Za Srbiju, ovakav zakon bi mogao biti izazovan zbog različitih političkih, pravnih i tehnoloških faktora. Ipak, moguće je da će se u budućnosti i kod nas pojaviti slični zakonski okviri, naročito u svetlu rasta zabrinutosti o sigurnosti dece na mrežama“, zaključuje Prokić.