Pobedila rak pa krenula u svet za svojim snovima

Martina Malešev je rođena 23. avgusta 1988. Završila je osnovnu školu kao vukovac u Debeljači, a zatim Gimnaziju u Kovačici. Na prelazu između ta dva školska doba otkriva da boluje od trećeg stepena rabdomiosarkoma, tada retkog oblika raka koji se nije javljao kod mladih. Započinje hitan protokol opšteg lečenja hemoterapijama i zračenjem u Beogradu. U prvoj godini Gimnazije piše za školski časopis, ali zbog lečenja nastavlja da pohađa školu vanredno i da piše „za svoju dušu”. Njen rukopis je 2005. bio je primećen i predložen Udruženju iz Inđije kao materijal za knjigu. Tako izlazi zbirka priča „Nekome ko to nije zaslužio”. Knjiga je nekoliko puta štampana i našla je svoj put kao poklon odličnim đacima i vukovcima u opštini Kovačica. Danas se može naći u školskim bibliotekama.

Posle dve godine lečenja na Onkologiji, otpuštena je kao neizlečen slučaj, i od svojih zapisa o stvarima koje je videla, doživela i mladih koje je upoznala na Onkologiji, piše svoj prvi roman. U toku onkološkog lečenja, pored pisanja, koristila je i razne vidove alternativne medicine u borbi protiv raka. Svakog meseca u svom trošku odlazi na magnetnu rezonancu, gde se posle godinu dana pokazuje da je rak nestao. Za samo četiri meseca uobličava spise u roman, sa željom da knjigu pročita što više ljudi pogotovo onih koji poznaju nekog ko je oboleo, kako bi bolje razumeli pacijenta i kroz šta on prolazi. Pre izlaska knjige, priča o izlečenju se sama proširila i ljudi su se javljali Martini i njenim roditeljima tražeći savete i kontakte kako bi probali iste terapije i ishranu. Knjigu je posle tri godine potrage za izdavačem objavio Centar za mlade talente iz Pančeva. Tako na svetlost dana izlazi roman o raku „Da li znaš šta je najlepše na svetu?”  Filološki fakultet u Beogradu je upisala 2008. godine. Postaje aktivni član Udruženja za borbu protiv raka, u Beogradu i Pančevu, piše novinarske članke i studira. Knjiga 2011. dobija svoje drugo izdanje od strane NURDOR-a i započinje njeno promovisanje na nacionalnoj televiziji, na Sajmu knjiga i po beogradskim bibliotekama. Počinje masovnije interesovanje za njenu ličnu priču i ona nastavlja da daje dobrovoljno savete iz svog iskustva u vezi sa rakom. Dnevni list Blic 2012. ju je uvrstio u top 10 žena koje su učinile nešto značajno u Srbiji, i sledeće godine je proglašena od strane čitateljki za „Naj ženu 2012”. Završava praksu kao profesor srpskog jezika i književnosti diplomira i 2014. godine i odlazi u Španiju.            

Pre nekoliko godina si odlučila da na neko vreme napustiš Srbiju i započneš život u Španiji. Šta te je navelo da izabereš baš ovu zemlju?

Španija je puka slučajnost. Htela sam da ponovo nađem sebe, a izgleda da prvo moramo da se izgubimo da bismo se našli. Španija mi je u tome pomogla. Naime, vrlo, vrlo rano sam ušla u neke ozbiljne teme i preuzela, bez da je iko zahtevao, na sebe određene odgovornosti i vukla ih sa sobom, dok su moji vršnjaci bili „zaštićeni” od takvih situacija. Shvatila sam da kad čovek izgubi kontrolu nad svojim životom, počne da nosi teret svih drugih. Tako dok sam spremala diplomski ispit gledala sam kako da odem na godinu dana negde van, a da pritom imam vremena da se bavim sobom. Samo sam htela da se udaljam od svega, pa i od srpskog mentaliteta. Našla sam projekat evropske unije na kojem je sve plaćeno, a ako ste te sreće da vas izaberu radite besplatno uz studentsku vizu, jer se smatra da je to neformalno obrazovanje. Moja želja je bila Island, bila sam toliko inspirisana Isidorom Sekulić i njenom hrabrošću da živi tako smelo sama u svojoj kreativnosti i snazi, da mi se činilo da mene Island može da zadivi kao sto je nju Norveška. I onda se desilo da dok sam diplomirala, rok u takvim zemljama je bio već ispunjen, i sasvim slučajno mi je palo napamet da apliciram za projekat u Španiji, samo da ne bih čekala narednu godinu. Jer zapravo želela sam da studiram nešto sto podstiče kreativnost i stvaralaštvo kao fotografija. Ali pošto nisam htela da odustanem, izvela sam fakultet do kraja i htela da dam sebi oduška i smislim kako da budem kreativni stvaralac, a da opet, to može mnogima da koristi. Tako sam završila u Španiji, ne jer sam je naročito volela, niti jer sam imala poznanike, a kamoli jer sam znala išta o toj kulturi ili jeziku. A kažu da slučajnosti ne postoje. Ha!

Koliko je teško napraviti rez i otići u nepoznato? Da li bi se sa ovim saznanjima ponovo odlučila za isti korak?

Poznavala sam i poznajem toliko ljudi koji pričaju o Srbiji kao nekoj kazni iz koje ne mogu da izađu i moraju da je služe, a maštaju o svakoj zemlji preko kao o slobodi, a opet nikad se ne usude da „pređu preko” i uvere se da li je to sloboda. Ja ne smatram da je neka bolja zemlja sloboda, ali definitivno ídem ka nekoj svojoj definiciji slobode. Mislim da je balkanski mentalitet takav da je zbog naše istorije uvek skloniji pesimizmu – da je nešto nemoguće dostići, nego optimizmu. Zato smo skloniji da se zatvaramo u krugove oko toga šta drugi misle o nama, ili „da je bolje išta nego ništa“, da bolje ne može biti od onog kakvo je sad. I ja sam dugo tako živela i primetila sam da mi je to donelo blokade i onda sam krenula na ekstremne načine da ih pobeđujem.

Španija je verovatno jedna od najkorumpiranijih zemalja članice EU, a da se ne sramoti da vam kaže u lice da vas samo želi iskoristiti. Moj četvorogodišnji ostanak se i desio jer to malo nevladino udruženje gde sam poslata da radim, nije ispoštovalo ugovor po pitanju egzistencije. I tako sam ponovo kao u Srbiji, ušla u neki krug preživljavanja i nemanja, samo što je to toliko sigurna zona u Srbiji da izgleda da je to tamo stvar navike. Jer nezamislivo je teško početi život od nule u svojoj zemlji, ali neuporedivo teško početi sam bez ikakvih znanja na drugom tlu. Razumem sada sve one ljude koji se vrate tek posle 10 godina, a mi smo ih tako lako osuđivali da ostaju jer im je dobro. Deset godina je minimum da se legalno i realno čovek integriše, ali i tada će ostati stranac, otud potreba da se družimo sa imigrantima. Opet, mislim da je to proces koji je meni lično bio potreban da bih savladala ono što sam želela. Tako da iako je bilo više negativnih i pravih filmskim iskustava o migraciji, ja bih učinila ponovo isti korak, samo sa ovim saznanjem bi to iskustvo trajalo mnogo kraće i bilo mnogo bezbolnije. 

Da li je komplikovano naći posao u nepoznatom sistemu, gde nemaš aposlutno nikakve kontakte?

Jeste. Ekstremno teško bez sumnje. Ima toliko pravila pisanih i nepisanih u kojima se razlikujemo, a koji su krucijalni za nas koji nismo iz EU. Verovatno naša jedina benefit ulaska u EU bila bi kako bismo obezbedili sebi izlazak iz SRB. Ono što u Srbiji definišemo kao loše, osuđujemo, „imati vezu”, u Španiji je sasvim normalno i pravo je zlato. Ja sam preživljavala bukvalno od tih preporuka, i svako je tad najbolji prijatelj, ali i potencijalna pretnja. Biti sam bez prava kao neko ko nije u EU, biti žensko koje izgleda kao turista, nije olakšavajuća okolnost u Španiji. 

Šta si sve konkretno radila, i da li je lako zaraditi novac u Španiji? Kada je fotografija ušla u tvoj život?

Dakle, na tom evropskom projektu radila sam u kancelariji na blogu o kulturi, držala prezentacije u školama o svojoj zemlji, jeziku. A najviše davala časove engleskog i radila na fotografiji u lokalnom muzeju i u arhivu. Kada se volontiranje završilo, dobila sam ponudu za posao kao fotograf u velikom gradu na drugom delu zemlje, i kada sam stigla tamo vrlo brzo se ispostavilo da je posao bila prevara i tad sam ponovo rizikovala tako što sam umesto da se vratim u Srbiju, iznajmila svoju prvu sobu da probam da preokrenem situaciju. Ali eto dobro ili loše, prihvatila sam rizik i već prvog dana jedan od dva cimera mi je rekao da odem u restoran sa njim jer njegov šef sigurno ima neki posao za mene, jer pričam engleski. I sutradan mi šef daje menú, ja se brinem pošto nikad nisam radila kao konobar, kad mi on objašnjava da stanem u drugu ulicu i da pozivam ljude. Ja sam mahala rukama da ne pričam španski, a on je rekao: „Nema veze, lepa si, stani i maši rukama”. Eto, tako sam bila primorana da naučim španski, jer su taj posao oko mene radile sve Španjolke. Stajala bih tamo ceo dan da pokrijem sve internacionalne sate obroka i bila sam plaćena na procenat. Dešavalo se da ništa ne zaradim. Eto, to je bio primer trpljenja, jer sam mislila da bez španskog i bez poznanika to je jedino što mogu i moram da trpim iako je nedovoljno. To je bila greška na kojoj sam se naučila. Pitala sam neke ljude kako se kažu pojedine rečenice na raznim jezicima, pa sam posle dva meseca počela da napredujem, zatim bi me neka druga kompetencija većeg ugostiteljskog lanca primetila i pozvala da radim za njih, svaki posao je bio malo bolje, ali je svuda bilo nešto sto inače nikad ne bih prihvatila u Srbiji. Trebalo mi je dve godine da čim vidim da je nešto što mi ne prija, napustim bez da čekam da se pojavi nešto bolje. Naučila sam da rizikujem i onda verujem procesu! I verovatno sam tad počela da više verujem u sebe i da više volim sebe. A ne da svoju lošu situaciju stavljam u poziciju nekog šefa, kolege, sudbine, politike i šta sve nisam krivila. Promenila sam nekoliko različitih restorana, zatim sam radila kao adminstrativni radnik za kompaniju koja se bavi uvozom i izvozom. Pošto je moj posao godinu dana bio rad u arhivu i muzeju sa fotografijama i plus davanje časova engleskog odraslima i deci, to je bila dovoljna preporuka da imam đake privatno, kao i ljude zainteresovane za fotosešn. Tako da bih bila slobodna za časove radila sam noću kao promoter 5 dana u nedelji, a danju davala časove. I tako po prvi put sam počela da konačno naplaćujem za svoj fotografski rad i davala sam sve od sebe. Radila sam i neke značajnije poslove kao asistent prodaje hrane na veliko za internacionalno tržište i uspela sam da sklopim ponudu sa nekim hrvatskim firmama, i to na našem jeziku. To mi je bilo jako drago, jer mi je tada sve „naše” nedostajalo. I poslednji posao je bio za investicionu firmu, kao market researcher. Ipak, najdraži posao  mi je fotografija. Počelo je  tako što ponovo slučajno (ili ne)  sam upoznala našu slikarku u njenoj galeriji I bile su joj šptrebne fotografije slika na platnu za njen sajt. Zatim me je preporučila  poznanici, pa bi me neko ko traži fotografa sam našao na društvenim mrežama ili na Flickr profilu koji je namenjen samo fotografiji. Dolazili su slučaji I razlozi za slikanje svaki zanimljiviji od prethodnog i radila bih sve; razne događaje, slikanje beba, slike stanova za iznajmljivanje, slikanje za foto-book blogera I amaterskih glumaca, katalog odeće, čak I budoar fotografiju. Svaki put bih istražila o tome kako da bez studija i asistenta ipak završim šta je potrebno. Učila sam mnogo više nego na nekom kursu. Kažem to jer sam u Srbiji završila kurs fotografije koje je bio nedovoljan da bih se usudila da probam. A od osnovne škole ja sam bila ta koja svuda nosi fotoaparat. Uvek sam verovala u važnost čuvanja sećanja i emocije koje u nama budi slika ili pisana reč. Slikala sam dugo besplatno i u Srbiji u Španiji samo iz strasti, dok to nije  postao moj freelance posao. Dok sam bila u Srbiji slikala sam pejzaže i makro, a sada obožavam da hvatam emocije ljudi ili neke male neprimetne momente oko nas, i još bolje ako to ima neki socijalni karakter! To možda može delovati za nekog motivisajuće da je ipak moguće, i jeste naravno.

Čemu te je ovo životno iskustvo naučilo (život u Španiji)? 

Da kažem da me je naučilo životnim veštinama potrebnim da bih sutra živela život kakav ja mislim da je moguće, ne bi možda ništa značilo vama. Ali sada kada ste čuli neke od primera iz moje lične španske priče, možete i sami da zaključite koliko me je naučilo. 

Koliko se čovek menja kada izađe iz zone komfora? Šta je najviše zastrašujuće u tom procesu? A šta najlepše?

Čovek se menja SAMO ukoliko izađe iz svoje sigurne zone. To sam ja znala kada sam kretala. I verovatno razlog zbog kojeg je sve bilo tako otežano i zbog kojeg svaki put kad sam imala velik razlog da odustanem-nisam, jeste što je sve to moralo da bude teško da bih se ja promenila. Kada je sve lako čovek se ničem ne uči, jer misli da to već sve zna. Znate onaj osećaj kada uslovljavate svoju sreću „Samo da dobijem auto i biću srećan, samo da diplomiram, samo da mi se moja stara ljubav vrati…“ pa i kad se to desi vi ipak ne budete srećni?! To je zato što se vi ne menjate. Spoljne okolnosti i ishodi se menjaju tek kada se mi promenimo, naš stav. I ako ste samo malo svesniji primetićete toliko primera oko sebe, i sva ta uobičajena moranja postaće tako nevažna, jer će biti sasvim jasno šta je bitno.

Da li pišeš nešto novo?

Mislim da sam novu knjigu već proživela, i ujedno dobila materijal za sve teme o kojima želim da pišem članke. Ali ne želim da stajem ni sa fotografijom. Trebalo mi je da se osvestim da shvatim da nisam u stvari nikad ni prestala da pišem. Pisala sam za druge dok sam bila na fakultetu, za razne sajtove na razne teme, kreativne priče na kursevima kreativnog pisanja, na temu raka za nevladine organizacije u kojima sam volontirala. U Španiji sam nastavila da pišem za druge u organizaciji za koju sam radila na engleskom i na temu motivisanja mladih da upoznaju druge kulture, običaje, načine putovanja i neformalnog obrazovanja. I onda kada sam pustila da me loše okolnosti života vode, sve sam to ponovo zapisivala kao u Srbiji kada sam imala kancer. Samo što je to sada trajalo godinama, a ne mesecima i više je to konstantno analiziranje, ja to zovem rad na sebi. Tako da kada sam se konačno spakovala da se na duže vratim u Srbiju, donela sam 15 kilograma svezaka sa sobom. Ovog leta sam sela i sve pročitala i zaključila da treba da uradim „terapiju pisanjem”. Zbog tog iskustva, svima sam i govorila da idem da nađem sebe. Ne, jer ne znam ko sam, već jer sam se malo izgubila u tom putu. Samo sam pustila da me vodi put, svi ti ljudi. I iako bi neko mislio i za rak da je nepotrebno životno iskustvo, ipak mi se tu izrodilo dosta vrlo dobrih stvari, i na kraju krajeva, ja danas ne bih bila to što jesam. A volim ko sam. Ne bih ni došla do svih tih zaključaka i naučila životne veštine, da nisam te 4 godine provela gledajući i čitajući razne motivacione govornike i isprobavajući njihove savete. Zato sam odlučila da pauziram sve i da mislim na sebe. Zaista svesno, na sebe. S obzirom da ponovo nisam imala novca i da mi je logično delovalo ponovo vraćanje u Srbiju, odlučila sam „da zatvorim krug” tako što ću ponovo otići na volontiranje zarad vremena da radim na sebi.

Iako su mi se dešavale negativne situacije na putu i za trenutak mi se vrati strah, prođe me sada za sat ili dva, ne traje godinama, ne živim u njemu. Ne smatram da je bilo šta tragedija, sve negativno ima razlog zašto je tu. I sigurna sam da i ovo iskustvo, kada prođe još neko vreme izrodiće divne stvari! Na putu sam ka tome. Volela da objavljujem nešto korisno i za sve one koji bi sve uradili da odu VAN. Želela bih da prvo znaju sta sve može da im se desi, koga da pitaju i sta da traže.

Mislim da ću koju godinu pauzirati imigrantski život zarad zdravlja i ostati malo u Srbiji. I pored toga da pišem, fotografišem i objavljujem sada kada sam pronašla sebe. Ali ne, ne treba mi više plan za daleku budućnost.

Martina Malešev je rođena 23. avgusta 1988. Završila je osnovnu školu kao vukovac u Debeljači, a zatim Gimnaziju u Kovačici. Na prelazu između ta dva školska doba otkriva da boluje od trećeg stepena rabdomiosarkoma, tada retkog oblika raka koji se nije javljao kod mladih. Započinje hitan protokol opšteg lečenja hemoterapijama i zračenjem u Beogradu.