KOMŠIJSKE SVAĐE I SUSJEDSKI DIŠPETI

Ako bi se u ličnu kartu Venecije upisivalo ime roditelja, onda bi se u toj rubrici našle  dve reči: More i Trgovina. Za razliku od „kasnog Rima“ odnosno Carstva koje je svoju moć zasnivalo na dobro održavanim putevima, Evropa ranog srednjeg veka se pretvorila u divlju besputnu zemlju. Varvari raznih fela koji su se sredinom prvog milenijuma upili u sve strukture Imperije, osim sopstvene žilavosti i ratničkog dara, nisu doneli ništa drugo što bi moglo da obezbedi civilizacijski kontinuitet. Podlokane puteve i oštećene ili porušene mostove više nije imao ko da održava, iz prostog razloga što se nova vladajuća elita niti u slova nije doznavala kako bi trebalo, a kamoli u geometriju, geodeziju i  građevinu. Evropa se tako, u civilizacijskom smislu vratila na svoj prapočetak., a jedino svetlo koje je, kao žižak kandila, ostalo upaljeno bilo je Vizantijski istok, gde se proizvodilo i stvaralo sve ono što su vladaoci pod kapom novouspostavljenog Svetog rimskog carstva želeli da imaju, ali nisu imali nikoga ko bi to umeo da napravi. Vizantija je bila most i sa dalekim istokom, tako da je samo nedostajao neko ko je bio kadar da do te robe dođe i preveze je do podnožja Alpa.  Tu ulogu, ljudskom voljom i upornošću  što je drugo ime za božju promisao, na sebe je preuzela Venecija i na tome izgradila svoju moć.

Pagani iz Paganije

Ali da bi se negde stiglo, bilo je potrebno da se odnekuda krene. Plitke vode venecijanske lagune, osim sigurnog skloništa od varvara, nisu obećavale bog zna šta, tim pre što su se sa prvim uspešnim trgovačko-pomorskim pothvatima javili  i nezajažljivi apetiti okolnog komšiluka koji je svoj prosperitet bazirao na sasvim drugačijim idejama. U devetom smo veku tokom kojeg je naseljavanje balkanskog zaleđa još bilo u toku  i gde  nastaju male kneževine koje ratuju među sobom, ali  i sa moćnijim susedima, Vizantijom i Bugarskom.  Serenissima koje je tokom minula dva veka uspela da diplomatskim putem uredi svoje odnose sa Istočnim carstvom nikako nije uspevala da to postigne i sa njenim podanicima slovenskog porekla nastanjenim duž istočne jadranske obale. Upućeni na more oni su postali vešti pomorci koji su se na svojim brzim brodicama veoma lako i rado ustremljivali na robom krcato venecijansko brodovlje. U tim pothvatima najviše  se isticao slovenski živalj nastanjen oko reke Neretve  po kojoj je i dobio ime. Ovdašnji istoričari još nisu sasvim sigurni kojim su slovenskim plemenima pripadali Neretvani,  da li hrvatskim ili srpskim, tim pre što u tom periodu, na žalost naših kafanskih teoretičara, hrišćanska crkva još nije podeljena tako da se teško dalo ustanoviti ko su naši, a ko „njini“. Klasifikacija je bila otežana činjenicom da su Neretvani u tom periodu još uvek bili  nepokršteni, tako da je cela zona koju su naseljavali, od ušća Neretve pa do Omiša, uključujući ostrva Brač, Hvar, Korčulu, Lastovo i Mljet prozvana Paganijom.  Pošto su na osnovu otkrića gorepomenutih kafanskih  istoričara i Hrvati i Srbi primili hrišćanstvo još mnogo pre Hristovog rođenja, nacionalno opredeljenje  Nertvana ostaje krajnje neizvesno. Radi se očigledno o slovenskom plemenu, ali onom koje se, za razliku od tadašnje sabraće, držalo po strani od verskih novotarija. Odnosno, njihove vođe nisu bile spremne da tako lako usvoje priču o čoveku koji je u dalekoj Palestini, pre hiljadu godina razapet na krst radi njihovog dobra, već su se radije držali starih, proverenih božanskih likova kao što su Svetovid, Perun, Svarog i ostali egzotični predstavnici praslovenskog panteona. Ne bi bilo preterano zaključiti da im deset božjih zapovesti nikako nisu mogle stati ispod kape, naročito osma koja je direktno zalazila u zonu njihove osnovne privredne delatnosti: gusarenja. Biti gusar, a držati se zapovesti „ne kradi“ je bilo skoro sasvim nemoguće, a Neretvani, kažu, behu junačni ljudi neskloni lagarijama, za razliku od komšija Mlečana… Osim toga, oni nisu krali već otimali.  To su i umeli i mogli, ali da lažu – nikada. Ovu moju pretpostavku ne treba uzeti zdravo za gotovo, tim pre što o Neretvanima postoje veoma ozbiljna naučna trvenja bazirana na različitom čitanju spisa koji je sačinio vizantijski car Konstantin VII Porfirogenet,  a pod naslovom  „ De administrando imperio“.

Tvrdoglavi i lukavi kao Hercegovci

U svakom slučaju, Neretvani ne samo da su bili ozbiljnom smetnjom za normalni trgovački saobraćaj između Venecije i njenih trgovačkih partnera u Vizantiji, već su se njihove teritorijalne aspiracije ka obalama severnog i istočnog  Jadrana umnogome  poklapale sa venecijanskim. Došlo je do neminovne čupajguše koja je okončana tako što su hrvatski knez Mislav i neretvanski  Držislav bili prisiljeni na primirje. Sa neretvanske strane zatišje  nije trajalo duže od nekoliko godina. Već 846.  venecijanski hroničari beleže krupan oružani incident kada su se slovenski pagani ustremili na drugu stranu Jadrana i pošteno opelješili grad Kaorle. Vizantija, koja je formalno vladala ovim teritorijama  i čiji su misionari obigravali ove krajeve ubeđujući  lokalni živalj da je znak krsta njihov pravi životni izbor, nije mnogo brinula za njihovo ponašanje prema komšiluku. Jeste Venecija još uvek bila pod vizantijskom dominacijom, ali su pogranične provincije bile isuviše daleko, a unutar-politička trvenja isuviše česta i žestoka,  da bi se posredstvom pokidanih i krajnje nesigurnih saobraćajnica mogla obezbediti nešto čvršća vlast. Zato je Republika morala sama da se nosi sa razuzdanim paganskim plemenima pa je dužd Pjetro Prvi Kandiano  septembra 887. godine  pokrenuo kaznenu ekspediciju koja se neslavno završila bitkom kod Makarske (tada Mokro) u kojoj je i sam dužd izgubio glavu. Kakav je to debakl bio svedoči i činjenica da je i mrtvo duždevo telo ostalo u rukama protivnika, tako da su njegovi  vojnici morali da ga ukradu kako bi ga transportovali u domovinu i sahranili u sadašnjoj  italijanskoj varoši koja se zove Grado. Mnogo teže od gubitka poglavara  Venetima je pala obaveza da Neretvanima, odnosno paganima, pa uz to i Slovenima, plaćaju godišnji danak zarad nesmetane plovidbe duž njihovih obala. Datum kada je izvojevana ova velika slovenska pobeda (18. septembar) danas  slovi za Dan Hrvatske ratne mornarice.  Za nadati je se da je na taj način  slučaj zapečaćen i da nikome više neće pasti na pamet da dokazuje kako se ovde radilo o Srbima. Uzimam sebi slobodu da zaključim da ni sami Neretvani, ukoliko bi ih neko tada pitao da li navijaju za „Hajduka“ ili „Zvezdu“, to nikako ne bi umeli da kažu.

Otmica dvanaest devojaka

Ovako nategnuti odnosi su trajali ceo jedan vek, povremeno narušavani sitnijim ili krupnijim incidentima. Jedan od takvih koji bi mogao zaslužiti posebnu pažnju je takozvana „Otmica venecijanskih devica“  koja se odigrala 31. januara 943. godine, oko čega ima stanovitih neslaganja. Ista se odnose na godinu kada se događaj zbio, ali je sam datum nesumnjiv. Tog dana završavala se, po venecijanskom računu, stara kalendarska godina, a prvog februara počinjala nova, što je, mora se priznati, imalo nekakve logike. Tim povodom je u Crkvi San Pietro di Castello održavana svečanost u formi kolektivne pripreme za venčanje čemu je  podvrgnuto  dvanaest mlađahnih devojaka  rešenih da se udaju. Sve se odvijalo u organizaciji Crkve iako je u ovome , po svemu sudeći, bilo veoma snažnog poganskog uticaja. Radilo se o nekoj vrsti pročišćenja, odnosno ženske inicijacije koja je podrazumevala raskošnu opremu mladih dama uz mnogo zlata, biserja i ostalih dragocenosti koje su nosile ili na sebi ili u posebnom kovčežiću . Sve je ličilo na prinošenje žrtve starim bogovima venetskog naroda ali hrišćanstvo već četiri veka beše dominantna religija, tako da se sve bilo zagrnuto plaštom novih svetonazora. 

Jedna verzija opisa ovog događaja kaže da su se Neretvani iskrcali iz svojih brodica na obali ostrva Castello (nekad pod imenom Olivolo) koje je danas deo venecijanske varoši, spojeno sa istom posredstvom dva mosta . Operacija je protekla u mrtvoj tišini pošto su slovenski gusari umeli da se kreću kao divlje mačke.  Na čelu grupe nalazio se vođa koga venecijanski izvori imenuju kao Gajolo, ali se on sasvim sigurno zvao drugačije. Kada su utrčali u crkvu, zaurlali su, kako javljaju hroničari, kao da su posednuti đavolskom silom  i odmah sabljama isekli nekoliko najhrabrijih građana koji su pokušali da im se suprotstave. Pohvatali su devojke, s posebnom pažnjom se odnoseći prema njihovom skupom nakitu, i nestali iz crkve. Druga verzija događaja kaže da su devojke iz pomenutog hrama Gospodnjeg u stvari krenule na prigodnim brodicama ploveći kanalom (koji se danas po njima zove Rio delle Vergini) i  uputile se ka ostrvu Lido gde su ih čekali njihovi izabranici, te da su gusari ovaj mali konvoj presreli na vodi.

 Štednja iznad svega

 Pretpostavlja se da je neslavnom okončanju  ovog pothvata (bar kada je o našim saplemenicima reč) kumovala pohlepa. Umesto da su Venetima, nakon što su ih ovako teško ponizili, promptno  nestali iz vidokruga,  Neretvani su se zaustavili kod ušća reke Livenca, a u blizini već pominjanog Kaorla e da bi podelili plen, a i da bi se (slutim) pozabavili devojkama. Tu se izgubilo taman toliko vremena koliko je bilo potrebno da se preneraženi Veneti organizuju, posedaju u svoje lagane galije i sustignu otimače.  Pošto su bili brojčano nadmoćniji Venecijanci su tu upriličili pravu klanicu. Od napadača niko nije pretekao, nakit je ostao tu gde je, a i device su ostale device što se dalo  proveriti dva dana kasnije,  drugog februara kada je svečano proslavljen povratak devojaka i njihovo pridruženje  zabrinutim mladoženjama. Od tada se, svakog drugog februara, sve do pred kraj XIV veka, slavila Festa delle Marie, posvećena ovom događaju. Dvanaest devojaka, iz dvanaest različitih kontrada, opremane su raskošnom ormom koju su obezbeđivale najbogatije porodice, i  tako nagizdane odvožene duždevim „zlatnim brodom“ (o čemu će biti još reči u sledećim nastavcima)  do Bazilike Svetog Marka gde su prisustvovale svečanoj misi, a potom se peške upućivale ka crkvi Santa Maria Formoza. Treba reći da se vremenom tokom ovog svetkovanja počelo tako preterivati, da je vlast bila primorana da neke običaje redukuje zbog preteranog rasipništva. Prvo je broj „Marija“ sa dvanaest sveden na 4, pa na tri, a onda su iste zamenjene drvenim lutkama . Na kraju je od svega ostala samo duždeva ritualna poseta crkvi Sv. Marija della Formoza, a potom je i toga nestalo. Običaj je obnovljen 1999. godine . Ako slučajni posetilac venecijanskog karnevala, a na dan drugog februara, ugleda povorku na čijem se čelu budu nalazile dvanaest devojaka, sve jedna lepša od druge, treba da zna: sve je to počelo akcijom naših prasaplemenika čije potomstvo mi danas nazivamo Hercegovcima. 

Ali da se vratimo venecijansko- slovenskim odnosima. Nakon ovog događaja  neprijateljstva su nastavljena i tokom druge polovine desetog veka, da bi na iste konačno bila stavljena tačka u pretposlednjoj godini prvog milenijuma. Prvi pohod na Neretvane upriličio je dužd Pietro Orseolo Drugi godine 996. Iako je izvojevao pobedu nad Neretvanima, oni nisu posustajali. Surovo su se svetili napadajući dalmatinske gradove i čineći svakovrsne pohare. Tri godine kasnije, Orseolo je uspeo je da formira respektabilnu flotu koja je, prvi put u istoriji, na svojim jarbolima razvila zastave sa krilatim lavom Svetoga Marka, krenula na Dalmaciju i Paganiju. Istarski i dalmatinski gradovi su mu se pokorili bez borbe, hrvatski kraljevi, braća Svetislav i Krešimir su se zakleli na vernost,  a nepokorni neretljanski gusari bili poraženi . Ta velika vojna, a nadasve politička pobeda  kojom je  cela Dalmacija, sve do Dubrovnika, stavljena pod čvrstu kontrolu Republike i dan danas se, tokom meseca maja,  obeležava praznikom „Venčavanje mora“  (Festa della Sensa) o kojoj ćemo tek govoriti u nastavku ovog serijala. Neretvani se ipak nisu dali smiriti. Piraterija je bila osnovni  izvor njihovih  prihoda pa su ovim zanatom nastavili da se bave i kroz naredne vekove   Tek krajem trinaestog veka su izgubili svoja ostrva Brač, Hvar i Vis, a mnogo kasnije, padom Omiša 1444. godine  su konačno bili potpuno apsorbovani od strane venecijanske republike. Status nezgodnih komšija u to vreme će poneti Turci Otomani,  ali do njihovog dolaska na Balkan Venecija će morati da vodi više krvavih ratova.

Ž.Miloradović 

Ako bi se u ličnu kartu Venecije upisivalo ime roditelja, onda bi se u toj rubrici našle  dve reči: More i Trgovina. Za razliku od „kasnog Rima“ odnosno Carstva koje je svoju moć zasnivalo na dobro održavanim putevima, Evropa ranog srednjeg veka se pretvorila u divlju besputnu zemlju. Varvari raznih fela koji su se sredinom prvog milenijuma upili u sve strukture Imperije, osim sopstvene žilavosti i ratničkog dara, nisu doneli ništa drugo što bi moglo da obezbedi civilizacijski kontinuitet. Podlokane puteve i oštećene ili porušene mostove više nije imao ko da održava, iz prostog razloga što se nova vladajuća elita niti u slova nije doznavala kako bi trebalo, a kamoli u geometriju, geodeziju i  građevinu. Evropa se tako, u civilizacijskom smislu vratila na svoj prapočetak., a jedino svetlo koje je, kao žižak kandila, ostalo upaljeno bilo je Vizantijski istok, gde se proizvodilo i stvaralo sve ono što su vladaoci pod kapom novouspostavljenog Svetog rimskog carstva želeli da imaju, ali nisu imali nikoga ko bi to umeo da napravi. Vizantija je bila most i sa dalekim istokom, tako da je samo nedostajao neko ko je bio kadar da do te robe dođe i preveze je do podnožja Alpa.  Tu ulogu, ljudskom voljom i upornošću  što je drugo ime za božju promisao, na sebe je preuzela Venecija i na tome izgradila svoju moć.