ISTINOČEŽNJA: Ljilja i Želja

Meni je drago, a stekao sam utisak, i mojim sugrađanima, da atletika u Pančevu doživljava renesansu. Postoji jedna grupa ljudi, koja posebno privlači pažnju. Nije reč o profesionalcima, onima koji trče za novac i slavu, već osoboma, po mom mišljenju, posebnim, koji svojim delanjem, čiste sve negativno iz sebe. Reč je o maratoncima. Zato, ovom prilikom hoću da vam predstavim Ljiljanu Tasić i Željka Zeljkovića.

Ljilja je nedavno, ušla u klub 100, što će reći da je isto toliko, čak i malo više puta istrčala, bar 42,195m i tako stekla pravo da se nađe u eliti srpske atletike, koja je prepoznatljiva po izdržljivosti. Pričao sam nedavno s njom, o svemu što radi, u baš dugačkom intervju na stranicama „Praštanje uspeha“ i stekao sam utisak da svoju životnu udobnost, ne mora da menja za trčanje maratona i slične avanture, ali da njena priroda, na taj način, održava sopstveno ognjište. Priznaćete, čovek se ponekad preispituje, a čestitost prema sebi nema cenu. Takva je Ljlja. Dok trčite maraton, bio on Njujorški ( na kom je dva puta učestvovala) ili onaj u Pragu, uvek je cilj isti. Da sebi ispunite obećanje-proći kroz cilj. Taj, da ga nazovem izazov, sa samim sobom, nije lako izdržljiv, ali, zato maratonci i jesu posebni ljudi.

Zelju sam upoznao, ne tako davno, saznavši da je on sin čuvenog fudbalera Dinama, Sretka. Tako, malo po malo, shvatio sam, reč je o ozbiljnom atletskom pregaocu i da se bliži cifri od 100 istrčanih maratona. Željko Zeljković voli i veće izazove, što bi se reklo, može i već je trčao na 24h, i neke kraće, a takav sklop, želje i izdržljivosti, za divljenje je. Ipak, snažniji utisak o ovom čoveku doživeo sam povodom njegove ljudskosti. Baš sa Ljiljom, trčali su toliko puta da nekome pomognu, osnaže i nas ostale, na neki način, pridobiju nas, za svoju ideju, kako bi usrećili bolseno dete i pomogli da izlečenje bude i ostvareno. U toj spremnosti da se pomogne drugome, leži čitava filozofija života, koja, kao da se negde, kod većine, izgubila. Zato je i potrebno veličati one koji u sebi imaju darovitost da usreće, šire oganj dobrote i poštenja.

Željko voli život, a to je već ozbiljna veština. Radi odgovoran posao, u pančevačkom Kaznenom popravnom zavodu, kao komandir, ali, nađe vremena za sve što poštuje, pa nije rob trčanja, već ovu aktivnost doživljava kao neophodnu strast, da bi živeo punim plućima. Što bi mladi rekli-redak tip. Baš, pre nekoliko dana, vidim, istrčao je i maraton u Valensiji. Postavio je i nekoliko fotografija na društvenim mrežama. Nasmejan čovek, kao da nije ništa ni radio. O tome vam pričam. Sve mora da bude zadovoljstvo, ili nešto debelo ne valja. Zeljkovića krasi još nešto. Čini mi se da je na vreme otkrio, u svojoj duši, viziju na koji način može stalno da otkriva nove divote. Nemamo svi taj osećaj, pa smo tu gde jesmo. Njegovi snovi postali su stvarnost.

Ljilja i Zelja, ne prestaju da prate sopstvene zvuke života, taj narativ, da tačno znaju, kako da odvoje dobro od lošeg i nepogrešivo idu ka novom cilju.

Praštajte i dobra vam sreća!

Meni je drago, a stekao sam utisak, i mojim sugrađanima, da atletika u Pančevu doživljava renesansu. Postoji jedna grupa ljudi, koja posebno privlači pažnju. Nije reč o profesionalcima, onima koji trče za novac i slavu, već osoboma, po mom mišljenju, posebnim, koji svojim delanjem, čiste sve negativno iz sebe. Reč je o maratoncima. Zato, ovom prilikom hoću da vam predstavim Ljiljanu Tasić i Željka Zeljkovića.