Porodično nasilje nad decom – mališani nevidljive žrtve sistema

Kako piše BIRN, broj prijavljenih slučajeva porodičnog nasilja nad decom, koji je rastao do donošenja Zakona, od tada stagnira. Broj krivičnih prijava, sudskih postupaka, presuda i izdvajanja dece od nasilnika nije porastao, a protokoli po kojima postupaju institucije ni šest godina kasnije nisu usklađeni sa novim zakonom.

Ovo je i dalje sistem u kom se deca retko prepoznaju kao žrtve porodičnog nasilja.

Za njih se mahom ne vrše procene rizika i ne izriču mere zaštite, niti se izrađuju individualni planovi zaštite i podrške.

Mnoga deca redovno viđaju nasilnog roditelja, a da prethodno nije procenjivano da li su tokom tih viđanja sigurna i bezbedna. U retkim postupcima u kojima svedoče se retraumatizuju, jer moraju iznova i iznova da govore o nasilju koje su preživela. Usluga podrške za žrtve porodičnog nasilja je malo, za decu ih gotovo ni nema, a programi za rad sa počiniocima se mahom ne izriču kao mera korektivnog nadzora ili kao mera uslovne osude sa zaštitnim nadzorom.

Uprkos proklamovanoj politici i zakonima u kojima je „najbolji interes deteta“ na prvom mestu, ovo je sistem prepun slabosti za čije rešavanje država – i pored upozorenja – godinama ne izdvaja dovoljno novca i resursa, otkriva BIRN.

Taj sistem čine policija, socijalni radnici, tužioci, sudije, školski i zdravstveni radnici. Svi oni imaju obavezu da prepoznaju i prijave svaki slučaj nasilja nad decom, kao i da deci pruže – u skladu sa svojim nadležnostima – neophodnu pomoć, zaštitu i podršku. U mnogim delovima ovog sistema, međutim, radnika je premalo, opterećeni su, iscrpljeni i nedovoljno obučeni za rad na kompleksnim slučajevima porodičnog nasilja.

Više od 20.000 slučajeva nasilja nad decom

Vlada Srbije 2020. godine donela je Strategiju o prevenciji i zaštiti dece od nasilja kojom su predviđeni koraci ka rešavanju nekih od nabrojanih problema.

Ova strategija je, međutim, istekla 2023, a da u međuvremenu nije formirana ni radna grupa za njeno sprovođenje.

Od njenog donošenja, u Srbiji su tri puta održani parlamentarni izbori i dva puta menjani nadležni ministri, ali i ministarstva zadužena za sprovođenje mera predviđenih ovim dokumentom.

U periodu u kom je trebalo da bude implementirana, u Srbiji je centrima za socijalni rad prijavljeno više od 20.000 slučajeva nasilja nad decom.

Prema procenama državnih institucija, međunarodnih i domaćih nevladinih organizacija, broj dece koja preživljavaju nasilje u porodici je značajno veći.

Deca nastavljaju da viđaju nasilnog roditelja

U izveštaju Ekspertske grupe Saveta Evrope za borbu protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici piše da se najčešće odlučuje da deca nastave da viđaju nasilnog roditelja – sa ili bez nadzora.

„Za razliku od toga, izgleda da se mogućnost uskraćivanja roditeljskih prava u ovakvim slučajevima retko koristi, ako se uopšte i koristi“, piše u Izveštaju o bazičnom postupku procene stanja iz 2020. godine.

Sudovi, piše, retko sami istražuju navode o nasilju tokom odlučivanja o starateljstvu. Umesto toga, oslanjaju se na centre za socijalni rad koji procene, kako dalje piše, rade brzo, bez dovoljno kadrova, sredstava i specijalizovanih radnika za ovaj posao.

Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra (AŽC) kaže da nasilnici često decu koriste kao sredstvo kojim nastavljaju da vrše nasilje nad majkom i kojom je kažnjavaju ili kontrolišu.

„Bezbednosni rizici za dete, ako nastavi da se viđa sa roditeljem koji je nasilnik, koji ne prihvata odgovornost, koji nije ni na kakvom kursu za roditeljstvo, korektivnom nadzoru i tako dalje – to je ozbiljan problem“, kaže Ignjatović.

Dok neka tužilaštva i sudovi traže obavezne tretmane za nasilnike, poput obaveznog psihijatrijskog lečenja ili lečenja od alkoholizma, preporuka ombudsmana je i da Grupe za koordinaciju u slučajevima kada sumnjaju na psihološke probleme ili bolesti zavisnosti traže obavezno lečenje.

Drugih programa za rad sa nasilnicima – poput programa za kontrolu besa ili smanjenje nasilja – u Srbiji nema dovoljno.