ISTINOČEŽNJA: Petar Divić

Ne sumnjam, nema tog iskrenog ljubitelja sporta, posebno fudbala, a da nije čuo za Petra Divića, junaka ove priče. Za razliku od oca, Milorada-Sipeta, koji je nekada bio jedan od najboljih rukometaša Jugoslavije i pančevačkog Dinama, naslednik se okrenuo fudbalu. Ostvario je, i te kako, zapaženu karijeru.

Čak, po mom mišljenju, a činjenice mi daju za pravo, on je, jedan-jedini, kome je pošlo za rukom da bude najbolji golgeter Omladinske lige, Srpske lige, Prve i Super lige. Samo taj podvig da mu se vrednuje, već je reč o posebnoj ličnosti.

Divić je jedan od retkih, rođenih Pančevaca, koji je igrao i za nacionalnu seniorsku selekciju naše zemlje, a njegov trag u OFK Beogradu, Čelarevu, Union Berlinu i na kraju karijere u mađarskom Vašašu, svakako je za posebnu priču. Sad sam izdvojio samo ono najbitnije.

Peca, kako svi prijatelji zovu Divića, naravno, nije mogao i ne može bez fudbala, pa je prirodno bilo da iz kopački obuje patike, i posveti se trenerskom poslu. Fudbal, kakvim ga on vidi, nije po njegovoj volji, kakav se danas pika po Srbiji, ali, valjalo je negde raditi. Tako,  zagrizao je taj hleb, a više vremena u njegovom okruženju počeo sam da provodim kad je preuzeo FK Dinamo. Bilo je to, ima sad tome i duže od pola decenije. Jednom, na gostovanju u Novom Sadu( nije lepo da kažem protiv koga su igrali Pančevci) bio sam gost uglednog fudbalskog kluba. Kad se završio susret, sad se i ne sećam rezultata, mada mislim da je bio dobar po goste, pozvao me u svlačionicu gde su se njegovi izabranici presvlačili. Nije bilo kupatila, čak ni minimalnih higijenskih uslova, a reč je o trećem rangu po važnosti u srpskom fudbalu. Dobro sam razumeo tu poruku. Nešto kasnije, otišao je u Slogu iz Kraljeva, gde je uspeo da oformi solidan tim, pobeđuje…

Posle toga, povukao se u samoću, da sa distance posmatra na kom smo mi to nivou, kakva je ovo zemlja i taj sport, sad najviše mislim na fudbal, kad je takav, kakav jeste. Mnogo mrlja, suviše slučajnosti, čega sve nema.

Pre izvesnog vremena, razgovarali smo baš o tim temama, dotakli smo mnogo toga. Rekao mi je: „Sećaš se, mi smo, ranije, na fizičkom preskakali kozlić, devojke šetale po gredi, penjali smo se na konopac. Tada se, u školama, obavljao osnovni deo, što je bio preduslov za fudbal, recimo. Dete je već dolazilo, da kažem, spremno na trening. Samo si ga taktički usmeravao. Danas, to se izgubilo. Klinci su potpuno neobučeni, a nema se vremena da preskočene lekcije nadoknađuješ. Pričam ti sa pozicije trenera. Zato, danas, samo ekstremni talenti prolaze, u smislu da prave baš značajnu karijeru“.

Mudro zbori Petar Divić, veliko ime srpskog fudbala, Pančevac, koji je obeležio svoje igračko vreme. Još kad bi imao ko da ga posluša.

Praštajte i dobra vam sreća!

Ne sumnjam, nema tog iskrenog ljubitelja sporta, posebno fudbala, a da nije čuo za Petra Divića, junaka ove priče. Za razliku od oca, Milorada-Sipeta, koji je nekada bio jedan od najboljih rukometaša Jugoslavije i pančevačkog Dinama, naslednik se okrenuo fudbalu. Ostvario je, i te kako, zapaženu karijeru.