Društvo

PANČEVCI U DIJASPORI: Neurolog dr Vladimir Pavlović

Pančevo, Sub, 07/10/2017 - 18:45
Mirjana Marić Veličković

Pančevac Vladimir Pavlović već godinama radi kao lekar u Nemačkoj. U Srbiji je završio osnovno, srednje i fakultetsko obrazovanje, a vrlo brzo nakon studija shvatio je da će se naučnim radom ipak baviti u inostranstvu. U okviru naučne razmene bio je stipendista Međunarodne federacije kliničke hemije i laboratorijske medicine (IFCC) u Beču. Sudbina ga je ipak odvela u Nemačku, gde je prvo radio na Univerzitetu u Gisenu, doktorske studije završio u Berlinu, a tezu odbranio na Univerzitetu u Postdamu. Trenutno radi na neurološkoj klinici u Loru, u blizini Vircburga.

Kada je počela da vas zanima medicina?

- Još u Gimnaziji sam naginjao ka biologiji, hemiji ili, kako se to moderno kaže, „Life sciences“. Bio sam polaznik istraživačke stanice „Petnica“ , te mi je upis na Medicinski fakultet delovao kao logičan put. Tokom studija sam se bavio istraživanjem u jednoj laboratoriji na Instutu za biohemiju , a nakon diplomiranja sam relativno brzo otišao u inostranstvo. Preko Beča, kasnije Gisena sam došao u Berlin gde sam zavrsio doktorat koji sam odbranio na Univerzitetu u Potsdamu. Nakon toga prelazim  u Vircburg,  na postdoktorske studije. U to vreme se iz privatnih razloga, pre svega zbog porodice, postavilo pitanje, šta dalje? Nauka je lepa i kreativna, ali nesigurna. Čak i u bogatoj Nemačkoj, ugovori su ograničeni najduže na dve godine, postoji čak i zakon koji vam ograničava dužinu zaposlenja na Univerzitetu,  stalne pozicije su izuzetno retke. Uvek ste pod pritiskom da zarad finansiranja morate da nađete neku novu temu i izvučete neki zaključak koji je privlačan, zanimljiv i koji potvrđuje tu neku vašu hipotezu, što nije uvek slučaj. Moglo bi se reći da moderna zapadna nauka favorizuje isključivo brze i pozitivne rezultate, što je po mom misljenju delom stranputica. Naučni proces je zbog tehničke složenosti eksperimenata, višestruke provere validnosti i tumačenja dobijenih rezultata jednostavno dugotrajan, a od nečega se mora  živeti. Negde upravo u to vreme mojih dilema su se uslovi za strane lekare u Nemačkoj značajno promenili. Naime, usled nedostatka osoblja je lekarima iz tzv. trećih zemalja, dakle non-EU država, skoro preko noći omogućeno da rade u Nemačkoj, što dotad zbog zakonskih prepreka praktično nije bilo moguće. Tu sam priliku iskoristio, u medjuvremenu specijalizirao neurologiju i radim kao lekar u klinici. 

Da li je u inostranstvu lakše ostvariti se profesionalno?

- U Nemačkoj vlada jedan pragmatičan pristup rešavanju problema. Pričalo se tamo o nedostatku lekara još od kako sam se ja doselio, dakle neke 2003. Govorilo se da će se taj problem povećavati, jer stanovništvo stari, a dosta njihovih stručnjaka odlazi. Nemačka kancelarka je jednom prilikom izjavila kako u slučaju nedostatka lekara Nemačka mora da se osloni na skrivena blaga. Mislio sam da neću biti u toj škirinji, ali se to, kao što sam već pomenuo, promenilo. Sa profesionalnog gledišta, ako ste vredni, spremni da učite, ako želite da radite, skoro sva vrata su vam otvorena. Bilo kakve priče o potcenjivanju ili diskriminaciji, iz mog ličnog iskustva,ne stoje. Druga stvar je fleksibilnost, ljudi se zbog napredovanja u poslu neprestano sele, ne nužno uvek u veće gradove. Pitanje je koliko bi nas ovde bilo spremno da promeni mesto boravka i preseli se u neko manje mesto u unutrašnjosti.

Kako se osećate kao lekar u tom sistemu?

- U Nemačkoj sam kao lekar počeo da radim posle nekoliko godina pauze u radu sa pacijentima. Sa tamošnjim stanovništvom je to bio prvi kontakt te vrste. Ipak, zahvaljući  onom što sam naučio na Medicinskom fakultetu u Beogradu i relativno kratkom radnom iskustvu u Srbiji, brzo sam se uklopio u sistem. Mislim da je to bilo prepoznato i od strane pretpostavljenih, pa sam posle mesec i po dana imao svoje prvo dežurstvo, što je uobičajena praksa za domaće lekare početnike. Deo  specijalizacije sam proveo na univerzitetskoj klinici U Vircburgu i mislim da ni tamo nisam zaostajao za nemačkim kolegama. Kada se svakom problemu pristupa pragmatično, odvaja bitno od nebitnog, prate standarni postupci, vremenom sve postane rutina, tako da se na poslu osećam se kao kod kuće. Ono što je u praksi sve više prisutno je promena stava prema lekarima koji se sve manje doživljavaju kao bogovi u belom, što nužno nije loše. Ipak, zahtevi, pritisci i nerealna očekivanja su sve veći, što posao ne čini lakšim. Ja sam apsolutno za poštovanje prava pacijenata, ali ne u meri gde se u diskusiji druga strana služi neselektivno prikupljenim informacijama sa interneta, a odgovornost prepušta lekaru.

Koliko se razlikuje zdravstveni sistemi  Nemačke i Srbije?

- Oba sistema su zasnovana na principu solidarnosti. Dakle, vi uplaćujete u zajedničku kasu shodno svojoj zaradi. U Nemačkoj postoji i dodatno osiguranje, ako npr. u bolnici hoćete sobu sa jednim krevetom, odnosno privatno osiguranje, gde osiguranik dobija račun od lekara ili bolnice, plaća i onda podnosi zahtev za refundaciju svom osiguravajućem društvu. I tu negde sličnosti prestaju. U suštini, radi se poređenju jednog vitalnog sa jednim sistemom koji je relikt nekadašnjeg vremena. Ovo što Srbija trenutno ima je teško definisati. Ne kažem da taj sistem u svoje vreme nije bio dobar. Ali više nije prilagođen svetskim tokovima  u potpunosti, niti ukupnoj situaciji ovde. Ne želim da bilo šta kome prebacujem, znamo kako je u Srbiji. Ono što kao lekar ipak prepoznajem, je da se mnogo toga rešava zarad prividnog socijalnog mira, a ne racionalno niti medicinski. Ljudi ovde odvajaju određenu količinu novca za zdravstveno osiguranje, a zapravo ne znaju šta za to dobijaju. čekaju mesecima na preglede, posežu za privatnim praksama gde u celini plaćaju usluge. Zašto nije moguće napraviti realan spisak usluga koje zdravstveno osiguranje pokriva i ljudima omogućiti da znaju šta za svoj novac mogu da očekuju, a šta ne. Ni u Nemačkoj to nije drugačije. Neke dalje razlike se odnose na to, da u Nemačkoj nemate državne ustanove koje se bave ambulantnim radom. Lekari opšte prakse i pedijatri imaju privatne prakse i predstavljaju temelj sistema, odnosno glavnog posrednika izmedju vas i ostatka zdravstva.  Kod bolnica je slika mešovita, negde je osnivač javni, grad ili okrug, negde crkva, negde se radi o privatnim ustanovama. Za sve njih je zajedničko da se bolesnik oseća kao u hotelu, da je osoblje veoma ljubazno i da imate utisak da ste, s pravom, u centru pažnje. Postoje i neke druge razlike koje se odnose na zakonske odredbe i uslove za osnivanje zdravstvenih ustanova, što, verujem, vašim čitaocima neće biti zanimljivo. Ipak,  ponekad se oboleo čovek oseća  prepušten sam sebi. Kada imate neki zdravstveni problem, u Nemačkoj odlazite kod kućnog lekara, dobijate uput, a sve ostalo je vaša briga. Nakon otpusta iz bolnice, ako vam je potrebna dalja terapija, gde ćete otići, vaša je stvar. Neretko ćete na termin kod specijaliste  čekati nedeljama. Naravno, ako se  radi o hitnoj stvari, ide brže. Ipak, sve ovo predstavlja problem, pogotovo starijim ljudima ili onima koji nemaju podršku okoline. To se ogleda u celom sistemu. Nemačko društvo  je individualističko, gde se svako bori za svoje probleme i dužan je da ih sam rešava, dok je kod nas kolektivističko, pa barem formalno brine o ljudima.

Da li biste se vratili u Srbiju?

- To je pitanje koje sebi povremeno postavljam, više u domenu nagađanja. Možda, kada bi nestali uzroci koji su doveli do toga da odem. A nisam otišao zato što sam oduvek želeo da živim i radim u instranstvu, nego zato što ovde nisam imao uslova za ostanak. Kod nas se mnogo priča o našem sistemu - o nepotizmu, korupciji. Kada sam počeo da studiram, nisam u to verovao, sve dok svojim očima nisam video primere. Celokupan vaš rad tokom studija se anulira kada se one okončaju , a svi postignuti rezultati prestaju da budu relevantan faktor u daljoj borbi. Tu se karte potpuno ponovo dele, a zna se ko ih drži u rukama. Decenijama nemamo selekciju na osnovu stručnosti i ljudskih kvaliteta, organizacionih, rukovodećih i tako dalje. Zapravo imate kontinuiranu negativnu selekciju, a samim tim i odgovarajuće posledice koje gledate svakodnevno. To tamo nije slučaj, svakome ko je sposoban se daje mogućnost da se ostvari.

Kako biste ocenili generalno vaš kvalitet života u Nemačkoj?

- To je prilično subjektivno. Mislim da zadovoljstvo  životom zavisi od mnogih faktora, od ličnog sistema vrednosti, doživljaja željenog i ostvarenog. Svako ko je zaposlen i ima porodicu nema puno vremena za druge stvari, gde god bio. Lično, kao neko ko u Nemačkoj nije odrastao, tamo  nemam  izgrađenu društvenu mrežu kao ovde. Ovde svaki put kada prošetam kroz grad, sretnem nekog poznatog, o večernjim satima da ne govorimo. Tamo ćete za vreme radnog vremena retko videti ljude u kafićima, barovima.  I uveče posle osam sati uglavnom nema ljudi na ulicama, možda je to neka razlika u kulturi, u navikama. Ovde je veća potreba za interakcijom. Ipak, doslednost i uredjenost života u Nemačkoj itekako prijaju, znate sa čim rapolažete i šta za to možete da dobijete, možete da pravite  neke planove na duže staze. Sam život je opušteniji i lepši, nema smeća svuda, buke, jako se vodi računa o prirodi. Zahvaljući tom uređenom sistemu čovek ima mogućnost da se razvija, da ima neke svoje hobije koji podrazumevaju i neka ulaganja.

Kojim hobijem se bavite?

- Neki hobije sam poneo odavde sa sobom, bavim se ribolovom i pomalo sviram. Ono sa čime sam počeo da se zabavljam u Nemačkoj je obrada drveta, stolarija. Počeo sam slučajno, svaki naredni predmet  je bio komplikovaniji, pa sam vremenom, kao neko ko sa tim stvarima nije imao prethodnog iskustva, počeo polako da otkrivam razne alate i tehnike. Mogućnost da neki naizgled običan komad drveta, pored koga većina ljudi prolazi ne primetivši ga, preobrazite u funkcionalan predmet je krajnje ispunjavajuća.

Šta vam iz Pančeva najviše nedostaje?

- Pre svega Pančevo. Vrlo često pričam o tome sa prijateljima, porodicom i suprugom. Veći deo života sam proveo ovde i mnoga mesta i ulice za mene imaju posebno značenje. Ono što u Pančevu volim je odredjena autentičnost, nekakva specifična pristojnost. Možda je to uslovljeno samom topografijom grada ili njegove okoline, duhom nekih drugih vremena čiji se trag još vidi. Druga stvar su uspomene i ljudi sa kojima sam odrastao. Sačuvali smo i dalje taj nekadašnji odnos, iako je i mnogo njih otišlo. Iz svega toga čovek crpi energiju, stabilnost, samouverenost, kada zna odakle je i da ima čemu da se vrati. 

Tekst je nastao u okviru projekta "Pančevci u dijaspori" koji finansira Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije - Uprava za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu. 



Marketing

Najnovije vesti