Prosečna plata u Pančevu deceniju stagnira a sindikat podseća na lekarsku ordinaciju

Kraj januara je 2018. godine a sa Milankom Bodirogom, predsednikom gradsko veća Saveza samostalnih sindikata Srbije razgovaramo o tome kako je prošla 2017. godina. Kaže,  prošla je bez nekih većih potresa. Podseća da je poslednja veća privatizacija u Pančevu bila je Staklara i to krajem 2016. godine i da je tada je bio veći udar odliva radne snage pa su zaposleni otišli na biro rada.

“ 2017. godina je prošla bez iskazivanja viškova u javnom sektoru. Izuzetak je Direkcija za izgradnju koja je ugašena ali došlo je do preraspoređivanja zaposlenih. U suštini što se tiče najvažnije radničkog pitanja a to je pravo na rad nije bilo nekih većih potresa u 2017. godini što se tiče odliva radne snage. “ – sumira Bodiroga.

013info: Ipak bilo je iskazivanja viška zaposlenih u gradskom javnom sektoru, ustanovama  i preduzećima, a toga pre 2017. nije bilo.

BODIROGA: “Ovog puta se to desilo nekim prirodnim odlivom u dobrom delu. Jedan manji broj je iskazan kao tehnološki višak na osnovu njihovog zahteva ili na osnovu proceduralnih začkoljica što ih je dovelo u status tehnološkog viška ne njihovom voljom.  Veliki broj je tu otišao bez velikih trzavica, na osnovu ličnog zahteva ili dogovora sa poslodavcem”

I ranije to bilo najavljivano, 2017. prvi put realno sprovođeno u gradskim preduzećima i ustanovama, najavljuje se da će biti i ove godine. Šta mislite o tom modelu?

BODIROGA: “Za razliku od ranijih godina sada je republička vlada insistirala na tom modelu. Političkim pritiskom i realizacijom discipline došlo je do realizacije prvi put u javnom sektoru koji je označen od MMF-a i Svetske banke kao rak rana za tranziciju našeg društva.  Iz jednog ugla, bez opravdanja, to je samo pokušaj da se amortizuju sve one anomalije koje se dešavaju u realnom sektoru.  A u tom sektoru nemam još uvek vidljivih znakova oporavka. Pa je ovo samo amortizovanje jer je reč o sistemu spojenih sudova. Drugim rečima, bez realnog sektora koji ne pokazuje znake oporavka ili se u njemu održava status kvo, iskazivanje viška u javnom sektoru samo služi kao prolongiranje agonije koja je trenutno u gradu”

Koliko su sigurna radna mesta u Pančevu. Koliko ljudi uopšte radi a koliko su sigurna radna mesta.

BODIROGA: “Pa od uspostavljanja tranzicije na našim prostorima pa na ovamo, iz godine u godinu, sigurnost radnih mesta je sve manja. Uvođenjem tog kao neoliberalnog koncept, pa to više nije ni taj koncept, uvedene su i presije i strah kod zaposlenih. Svake godine strah je sve veći a logističku podršku poslodavci dobijaju kroz zakone koji se donose. Jednostavno strahom se tupi bilo koja sindikalna ili radnička priča koja bi mogla da uzdrma temelje ovakve tranzicije kakva je kod nas. “

U Pančevu imamo taj državni realni sektor – fabrike Južne zone. Značajan broj radnih mesta, očuvana prava i primanja. Država je najavljivala ali Azotaru i Petrohemiju nije privatizovala prošle godine.  Kako ocenjujete taj segment a kakva je perspektiva?

BODIROGA: “Ekonomisti i sociolozi bi princip rukovođenja u Azotari i Petrohemiji ocenili kao etatistički. Bez obzira što su pod državnim okriljem postavlja se ipak pitanje da li je u njihovom radu sve transparentno. I da li je država, ma šta to bilo u ovom trenutku, bila po celokupnoj svojoj strukturi u tim firmama. Puno nejasnih stvari ima u rukovođenju tim firmama. Njihovi rezultati rada, bez obzira na broj zaposlenih i njihove rezultate rada, ostaje nejasan. Postavlja se pitanje koji su pravi bilans, uspesi ili neuspesi, tih firmi ako znamo da je Petrohemija po prvi put u istoriji ostvarila značajan suficit u svom radu a da je Azotara, bez obzira na sve okolnosti, zadržala neki deo proizvodnje i da je tamo ogroman broj ljudi ostao da radi s obzirom na to koliko Azotara tokom prošle godine nije proizvodila. Sve to povlači neke nejasnoće i neke upite na koje bi te državne firme trebalo da daju odgovor. Poslovni prihodi te dve kompanije ali i NIS-a, i učešće zarada u tim prihodima, nisu adekvatni . To ne ide na ruku radnicima. Ogromna sredstva koja su prikazana kao prihodi ili poslovni rezultati najmanje su to osetili radnici. Negde su plate sve manje bez obzira što rezultati u proizvodnji rastu. “

Čuje se da se u Petrohemiji i Azotari pregovara o novim kolektivnim ugovorima. Koje su vaše informacije. Sa druge strane, gde nam sve nedostaju kolektivni ugovori u gradu Pančevu.

BODIROGA: “Pa u 90 odsto slučajeva nama nedostaju kolektivni ugovori. Pogotovu u privatnom sektoru. Što se tiče pomenutih fabrika činjenica je da su u toku pregovori o kolektivnim ugovorima a negde je završena realizacija. S obzirom na stanje u državi, u odnosima sveta rada i sveta kapitala, kolektivni ugovori su akta po mišljenju poslodavaca, a uz logistiku većine državnih organa, trebaju da nestanu u narednom periodu. Kolektivni ugovori su, činjenica, kao akta na tapetu i u razvijenim zemljama Evropske unije. Svi pokušaji sindikata da se tome odupre i ostvari povoljnije uslove rada, s obzirom na situaciju i defanzivu u kojoj se sa radnicima nalazimo ostaju sa malim uspehom. Prava radnika i kad ima kolektivnih ugovora su po volji poslodavaca a uz asistiranje države sve manja i manja. “

Postoji i segment gradskih preduzeća i ustanova. Kako tu stoje kolektivni ugovori?

BODIROGA: “Sreća je što smo na osnovu dobrog dijaloga i socijalnog razumevanja predstavnika lokalne samouprave i sindikata na teritoriji grada a i na nivou Srbije jer postoji i granski kolektivni ugovor za sektor komunalnih preduzeća, uspeli smo da napravimo akta koja će donekle zaštiti zaposlene u ovom sektoru. Što je bilo do nas – uradili smo. Ostaje veliki problem što od 2003. kada je potpisan prvi teritorijalni kolektivni ugovor za grad Pančevo pa do danas, implementacija istog kroz potpisivanje kolektivnih ugovora u samim komunalnim preduzećima nikad nije zaživela. To je ono što povremeno izaziva trzavice među preduzećima i pravi raziliku među njima. Imaju jednog osnivača a sudbina im je veoma različita. “

Spomenuli ste realni sektor koji u Pančevu ili propada ili stagnira. Stižu nam drugačije slike iz Srbije. Šta je problem u Pančevu.

BODIROGA: “Pa to je jedno od ključnih pitanja kojima bi trebalo da se pozabavi lokalna samouprava i da se uđe u realizaciju pa da se i u Pančevu otvaraju radna mesta kao po Srbiji. Činjenica je da je Pančevo zamrlo, odnosno da se nikada, po pitanju tih aktivnosti, od početka tranzicije nije ni budilo.  I dalje se Pančevo oslanja na nekadašnji proizvodni sektor a tu je sada Rafinerija oko 800 radnika, Azotara i Petrohemija zajedno imaju 2,5 do 3 hiljade radnika. A u tim fabrikama, zajedno sa Staklarom, nekada je bilo preko 10.000 zaposlenih 80-tih godina. Pre par godina smo upozoravali da se u Pančevu mora pre borbe za nova radna mesta voditi borba za očuvanje svakog radnog mesta. Nije vredelo, trend pada broja radnih mesta se nastavio.  Prema našim evidencijama u gradu je sada zaposlenih oko 26.000. Simptomatično je da u poslednjih desetak godina prosečna zarada u Pančevu kao da ne raste, čak je i u padu, za razliku od drugih gradova koji beleže pomak. Jedino što nas drži u samom vrhu je što smo mi pre 10 godina imali daleko veći prosek zarade od gradova koji nas polako stižu. Postoje primeri gde smo imali od 120 do 150 evra veći prosek kao grad u odnosu na gradove koji su nam se sada primakli na 30 evra ili 3.000 dinara razlike. “

Vi znate koji su to gradovi s kojima poredite Pančevo. Šta je ključ, šta se tamo desilo što u Pančevu nije.

BODIROGA: “Pa ključ je evo kod Subotice gde su otvarana nova radna mesta i gde su došle nove firme, ili Zrenjanin gde je zaživela famozna industrijska zona i tako dalje… Jednostavno agilnošću da li spoljnih ili unutrašnjih faktora u gradu, lokalne ili državne vlasti, došlo je do realizacije do realizacije nečeg što Pančevo još nije doživelo. Mi se nadamo da će se pokrenuti i te privredne aktivnosti u Pančevu.”

Reklo bi se da ipak budžet grada Pančeva, iako se značajnim delom puni iz poreza na zarade, ne oseća ovu desetogodišnju stagnaciju prosečne zarade u Pančevu. Kako to objašnjavate?

BODIROGA: “Pa još uvek na neki način “živimo od stare slave”. Postoje firme koje relativno dobro stoje. Ipak veliki broj ljudi za razliku od drugih gradova uposleni u tim velikim državnim firmama. Ne bih ja rekao da se stagnacija i blagi pad prosečne plate ne oseti. Budžet mora da ima i svoju reprodukciju. Bez obzira što je iz godine u godinu isti ili polako raste mi to moramo da osetimo i u privatnom životu kad izađemo na ulicu. Da li osećamo ili ne pitanje je za one koji o budžetu i njegovoj realizaciji odlučuju. “

Postoji možda i uticaj blizine Beograda i brojnih Pančevaca koji tamo rade a pune ovdašnji gradski budžet.

BODIROGA: “To je stvar koja zahteva podrobnu analizu. Ključno je pitanje ako ovde blago pada broj zaposlenih a simptomatično po zvaničnim izveštajima ne raste broj nezaposlenih šta se dešava u celoj toj priči. Moguće je da je odgovor i u tome što naši sugrađani odlaze da rade za Beograd. “

Sindikat ima i službu pravne zaštite radnika. Tako ste i vi, kuća žalbi i kuća muke, jer ljudi ne dolaze bez neke velike muke kod vas. Kako je to izgledalo u 2017.?

BODIROGA: “Sindikat sve više podseća na jednu lekarsku ordinaciju. A znate da su nam navike takve da kod lekara idemo tek kad više ne znamo šta ćemo s problemom. Pretežno tada bude kasno.  Suština je da je prošlih godina većina ljudi dolazila kada je problem već eskalirao.  I tu mi nismo mogli puno toga da učinimo.  Neke smo stvari pokušali da predupredimo ranije oprobanim sistemima međutim zakonske odredbe protiv kojih smo se borili a i sam instalirani mehanima radnopravne zaštite van sindikata  ide u prilog tome da se zaposleni sve više osećaju nezaštićeni a mi se osećamo kao organizacija koja može da pruži samo onoiliko koliko joj zakon dozvoljava . A na žalost u Srbiji danas zakon ne dozvoljava puno na tom planu zaštite radnika i građana. “

Januar je prošao. U priči o 2017. godini prepoznali ste probleme i trendove. Kakva će biti 2018.?

BODIROGA: “Ako gledamo u nazad da bi videli unapred možemo reći da će 2018. biti kao 2017. godina. U smislu da neće biti puno više ni boljitka a ruku na srce niti će puno više biti ugrožen standard ljudi. Trend socijalnih raslojavanja koji postoji godinama unazad će ostati. Veoma mali broj jako bogatih i ogroman broj siromašnih. Ne očekujemo nikakve pomake . Za Petrohemiju i Azotaru nije optimistično to što je cena nafte porasla i tu se stabilizovala. Plašim se da će Petrohemija beležiti stagnaciju u poslovnim rezultatima. A to neće biti dobro za zaposlene. Za Azotaru i Petrohemiju što se privatizacije tiče ne znam šta da mislim s obzirom da smo sve ove godine unazad očekivali neke pomake a nismo ih doživeli. Ne vidim jasne poruke da će biti pomaka ili promene statusa ove godine. I da bude voleo bih da to prođe bez iskazivanja tehnološkog viška odnosno socijalnih trzavica. Pre početka priče o višku ti strateški partneri bi morali da kažu koliko su spremni da ulože u razvoj te dve firme kako bi se bolje poslovalo.”

Sa Milankom Bodirogom, predsednikom gradsko veća Saveza samostalnih sindikata Srbije razgovaramo o tome kako je prošla 2017. godina.